урбани митови о школи

Знате за урбани мит који каже: „Кад дете пође у школу, СВАКИ ДАН вам из џепа отимају паре!
Ми већ три недеље идемо у школу и ја још увек чекам да почну да ми „отимају паре“.
Првог септембра учитељица нам је дала списак потребног прибора за целу школску годину. Део потребног прибора смо добили од школе, а остатак укључује следеће ставке:
– графитне оловке HB – 5 комада
– гумице за брисање – 2 комада
– резач
– маказе
– лепак
– пенкало и брисач за пенкало – од другог полугодишта
– троугао и лењир
– блок број 3
– фломастери
– дрвене бојице
– воштане бојице
– водене боје
– четкице различитих дебљина – 4 комада
– чаша
– заштитна кецеља
– колаж-папир
– свеска А5 формата
– опрема за физичко (тамни шорц, бела мајца, патике за салу)
– увијачи за књиге и свеске и налепнице
– блокче за поруке
На родитељском састанку тај списак је допуњен са свеском на линије за енглески (није прецизиран формат) и добили смо објашњење да заштитна кецеља може бити било шта што ће заштити дететову одећу, а што може да се пере. Поред тога, на родитељском састанку је списак уџбеника који је био објављен на вратима школе (и који је укључивао уџбеник за музичко) допуњен радном свеском из математике и часописом „Школарка“ (који већ увелико користе у настави). За уџбеник за музичко учитељица је рекла: „А шта ће им уџбеник из музичког?!
Део прибора са списка нисмо морали куповати, али све у свему, како сам очекивала, списак ми делује сасвим нормално.

Вероватно сте чули и за други урбани мит који каже: „Школе су данас направљене за дебиле, деца кад пођу у школу забораве и оно што су знала„.
Као потврда овог мита кружи следећа прича: „У школи децу не уче ништа. Какво писање, не узимају оловке у руке. Праве слова од разних материјала и превлаче прстима по тим облицима. То је неки амерички систем!
Не познајем никога чије дете учи по том „америчком систему“.
Пре неки дан сам причала са колегиницом чија је ћерка такође кренула у први разред. Наводим део дијалога, а речи моје колегинице могу наликовати том америчком систему:

На питање „колико часова имају“ одговара: „Као у забавишту – само 3, тек сутра 4, прве недеље имали по 2. Тек данас имала неки смешан домаћи. У другим школама одмах по 5 часова и брдо домаћег!
– Ми од другог дана сваки дан имамо по мало за домаћи: нацртај, обој… Ове недеље три часа, од следеће пуном паром
тај почетак је за дебиле… црта већ две недеље море глупости. И књигама исто почетак као да смо сви ретардирани.
– нису то уопште глупости, из српског вежбају линије за писање слова, из математике уче основне појмове из геометрије
ми то још не радимо, црта кућу, породицу, град, село, уско, кратко, дугачко, широко, а те линије само један дан су вежбали

Домаћи задаци су, заиста, посебна прича. Неопходни јесу. Треба да буду тако конципирани да деца кроз израду домаћих заволе школу и стекну радне навике. Али, и ту има разних искустава. Заиста познајем жене чија деца од првог дана имају „брдо домаћег“ (чак и у нашој школи, код других учитељица, имају толико домаћег сваки дан да су поједина деца већ почела да плачу кад дођу кући и треба да раде домаћи), али већина има слично искуство као ми: сваки дан по мало домаћег. Деца која остају у продуженом боравку тамо ураде домаћи, тако да они кући немају обавезе.
Уосталом, домаћи задаци су и у песму ушли, па ви видите 😉

Са друге стране, постоји мит који каже: „Деца у школама су преоптерећена, већ након месец дана у првом разреду имају диктат!“ Као илустрацију овог мита, могу навести текст који се недавно појавио на интернету и који је, наравно, изазвао жучне расправе, јер аутор(ка) текста категорички тврди да се претпоставља да деца пре поласка у школу ЗНАЈУ да читају и пишу!
Нама су васпитачице прошле године рекле да оне НЕ СМЕЈУ да уче децу да пишу, али да раде препознавање слова са њима. Поред тога, радили су графомоторне вежбе, разне логичке задатке, цртали, бојили и учили пуно ствари о свету око њих. Ана до прошлог лета није хтела да учи слова, сматрала је да су глупа. Онда се одједном заинтересовала и за месец дана научила целу азбуку.
Учитељица је на родитељском састанку рекла да деца НЕ МОРАЈУ да знају да читају и да то што они пишу, односно преписују наслове са табле у свеске уопште није знак да се од њих тражи да знају да пишу, него да они „прецртавају“ облике које виде на табли. Тренутно пишу линије – графомоторне вежбе као припрема за писање, знате оно „коса танка, усправна дебела“. Да, веровали или не то се у школама још увек ради. Додуше, сада су вежбе мало сложеније, али принцип је исти.

Наравно, никако не треба прескочити мит о књигама и дечијој кичми – знате оно „књиге тешке 15-20 кила (али то су СВЕ књиге), како ће јадно дете са толиким теретом на леђима„, па зато морају маме/тате/баке/деке/чике/тете и сва остала многобројна родбина да припомогне, чак и кад се детету купи ранац са точкићима!
Ми смо првог дана добили распоред часова и објашњена нам је динамика повећавања броја часова (прве недеље два часа, друге две недеље 3 часа, после тога пун распоред) и одмах речено да сутрадан деца у школу понесу само свеску за српски, свеску за математику и перницу. Већ од друге недеље деца носе у школу свеске (и књиге кад су, коначно, стигле) по распореду! Значи, иако има укупно 11 књига + 3 велике и 2 мале свеске, не носи сав тај терет СВАКИ дан!

А тек прича о квалитету уџбеника – овај издавач, онај издавач, овај пише књиге „за дебиле“, онај пише књиге за децу која знају да читају и пишу (да би се после испоставило да и једни и други причају о истим уџбеницима!). Нисам меродавна да оцењујем квалитет уџбеника. Верујем да су учитељи у нашој школи донели одлуку о издавачу чије ће уџбенике користити на основу квалитета (а по коментарима на разним форумима учитељи који га користе у настави су веома задовољни). На основу онога што сам прелистала рекла бих да је математика добро одрађена, јер заиста на поступан и занимљив начин уводи нове појмове. План и програм за Српски језик и за Свет око нас ми нису познати, не знам шта све треба да науче до краја године, тако да не могу да проценим да ли су добри, да ли је избор песмица/прича/бајки добар и да ли прати програм.
Сматрам да квалитет уџбеника није пресудан. Јер, чак и да имају најквалитетније уџбенике на свету, ако онај ко треба да садржај тих уџбеника пренесе до оних којима је намењен није дорастао задатку, имамо проблем. Јако је битан квалитет учитеља, њиховог односа према ђацима, градиву, уџбеницима… Уџбеник и учитељ треба да се допуњују, да ученик осети склад између њих.

Чула сам да се у различитим школама програми математике потпуно разликују!
Оно што мени није јасно је следеће: Ако Министарство просвете доноси јединствен план и програм рада за први разред основне школе, како је могуће да у неким школама деца већ након месец дана заиста имају диктат, док у другим раде поступно: прво графомоторне вежбе, па штампана слова, па писана слова и све остало по реду?

Advertisements

2 comments

  1. Повратни пинг: о школи – из угла маме једног просечног ђака првака | cy3a
  2. Повратни пинг: о школи – из угла маме једног просечног ђака првака | cy3a

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s