наш седми диван дан

Када сам се пробудила тог петка, тог толико ишчекиваног дана само сам рекла: „Ја се пре понедељка нећу породити!“ Па, ипак, испоштовала сам савет свог доктора и отишла у породилиште. Они ме прегледали, рекли да неће то данас и да дођем сутра. Сутрадан поново исто. У недељу су ми рекли да ми је висок притисак (да би се касније испоставило да је апарат био неисправан) и предложе ми да тог дана једем неслану храну. И спремим ја неслани грашак са месом. (сад би мој муж рекао: „Чувени грашак!“) Сутрадан је био празник свете Петке. И нас двоје се договоримо да кад се он врати са посла одемо до породилишта, на преглед, па у повратку да свратимо у Цркву.
Али, мени од јутра неко комешање у стомаку (ни налик боловима које сви описују). И ми одемо по договору до породилишта. Они ме прегледају, кажу да сам почела да се отварам и да треба да останем… Пре тачно седам година Ана је започела самостални живот, изашавши из ушушканог језерцета у коме је пливала девет месеци. Хвала светој Петки, тај дан ми је остао у прелепом сећању, а ја сам добила разлог више да прослављам ову дивну светитељку 🙂

Advertisements

2 comments

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s