22. дан захвалности – писање
Првобитна намера ми је била да пишем о томе зашто пишем, зашто волим да пишем, зашто пишем блог… Али, писала сам већ о томе, па не бих да се понављам.
Поред тога, тренутно смо у фази учења читања и писања. Морам признати да ми се свиђа што их већ на самом почетку писања уче да састављају приче на основу низа слика. Кроз ту једну причу дете вежба јако пуно ствари, а занимљиво је, јер на крају види резултат свог рада.
Елементарна писменост која подразумева познавање слова, граматичких и правописних правила одавно је постала цивилизацијска тековина, тако да се подразумева. Али, право писање је нешто друго. Писање је дар, који као и сваки други дар носи велику одговорност. Није без разлога Бранко Миљковић рекао „Уби ме прејака реч“. (Да не буде забуне, говорим о Писцима, а ја то нисам!)
Читала сам текстове који у мени изазову буру осећања и на које бих одговорила ОНАКО!! И врло често одустанем од коментара, јер не желим ширити негативну енергију, поготово што већина оних који свраћају на овај блог каже да им се свиђа осећај који понесу са собом након прелиставања ових виртуелних страница. Знате како кажу „Најслађа је горка реч која је остала неизговорена“. Трудим се да их гутам, мада знају тешко да ми падну на желудац 😉
Постоји много текстова који су написани са циљем да повреде, увреде некога, који се обраћају само уском кругу читалаца/истомишљеника, који разне чињенице изврћу, који исмевају и извргавају руглу нечија осећања, мишљења… Човек је створен са слободом мишљења, са слободом избора и нико, чак ни Бог му ту слободу не може одузети. Зато је јако важно да Писац кроз своје текстове шири Љубав, а то може ако и сам јесте Љубав. Читаоци то осете!
И још једном се извињавам колегама блогерима са којима већ дуже време не могу комуницирати двосмерно, јер ми вордпрес не дозвољава да остављам коментаре. Нисам још стекла навику да им пошаљем приватне поруке. Покушаћу да се променим…
| 21. дан | 23. дан |
cy3a 
3 comments