23. дан захвалности – писма
Драга моја,
одавно ти нисам писала. Просто не могу да замислим како сада изгледаш и колико си се променила. Толико много година је прошло…
Ја сам ти, драга моја, срећно удата жена, мајка троје дивне деце. Нас двоје смо се упознали захваљујући савременим технологијама. (Можда нашу причу једном претворим у роман.) Препознали се већ при првом сусрету, постали свесни шта се дешава неколико дана касније… и данас смо ту где јесмо. Знаш и сама моје склоности ка писању. Коначно сам ту своју љубав „материјализовала“ на интернету, где имам верне читаоце (и обожаватеље). Али, недостаје твоје разумевање и онога написаног између редова.
Нисам била прави пријатељ. Срамота ме да признам да сам много људи отерала из свог живота из истог разлога. Сада, када сам свесна где сам грешила, нико ме не жели назад. Не кривим вас…
Прекидам. Не желим да и ово писмо постане егоцентрични хвалоспев.
Јави се, једва чекам да сазнам шта је ново у твом животу!
P.S. Замисли да је ово написано мојим шкрабописом на шареном папиру у коверти адресираној на твоје име. Осећаш ли мирис детињства?
Можда једина ствар за којом истински жалим јесу писма. Нестала у вихору рата. У срцу остало сећање на Милицу из Шибеника, на Мирјану из (Титовог) Ужица, на Сузану и њене другарице из Загреба, на Драгану и њене другарице из Београда… Све оне везане за моје детињство које рат у Сарајеву је уништио. После, током студентских дана, било је много, много љубавних писама. Писао човек који данас је срећно ожењен и има ћерку.
Затим су дошли мејлови, SMS-ови… Ја се удала пре друштвених мрежа и селфија, иако имам лепу и драгу колекцију селфија из периода кад селфији нису ни постојали. Све се променило. Нове технологије донеле много нових ствари. Али ишчекивање писама, њихов мирис и шушкање папира док се чита ништа не може заменити!
| 22. дан | 24. дан |
cy3a 
3 comments