о школи – из угла маме једног просечног ђака првака

Последњих месец-два мој „зид“ на фејсбуку је затрпан насловима попут:
Сјајан начин на који Финска одржава ниво концентрације дјеце у школи
– Како учи Европа, а како Србија
Суштина тих текстова је теза да је тамо негде у школама све супер, дивно, бајно, красно, а да у Србији ништа не ваља.

Поред ових, постоје и текстови попут Пре 30 година, ђачке торбе су биле лакше, али је знање било веће. У тој другој групи текстова наши људи (који можда чак и раде у школама) на сва уста пљују по школству у Србији.
Коментари на ове текстове такође се придружују „пљувачима“. Мада, постоји и недоследност у ставовима: час су уџбеници као за дебиле, попут бојанки; час су нам деца превише паметна, могла би много више да постигну; час се градиво сувише брзо прелази; час су деца преоптерећена…
Не кажем да је сјајно. Много ствари у школству у Србији би требало променити. Можда смо ми само имали среће. Желим приказати позитивне ствари, на основу нашег тромесечног боравка у школи, у улози ђака првака и његових родитеља.

сцена прва – уџбеници:
Након тестирања за упис у први разред, у мају месецу, добили смо понуду да преко школе наручимо уџбенике. Погледавши списак уџбеника у глави нам је било милион питања. Издавач – никад чули. Аутор свих уџбеника (Математика, Српски и Свет око нас) иста особа… Не будем лења, седнем за рачунар и кренем у потрагу. Издавач и уџбеници јесу одобрени, школа/учитељи јесу одабрали те уџбенике. „Прелистала“ сам их и учинили су ми се као сасвим коректни. (поједини „велики“ издавачи апсолутно не нуде могућност „прелиставања“ уџбеника, па чак ни само неколико страна, а коментари за те уџбенике су махом негативни) На форумима сам наишла на позитивне коментаре учитеља који их користе. „Вероватно учитељи знају шта раде. Нек нам је Бог у помоћи
 
О првом сусрету са школом и учитељицом сам већ писала.

Прошло је прво тромесечје. Родитељски састанак је био пар дана након што су завршили сва штампана слова азбуке.
Најпре је говорила о томе како су се деца прилагодила на школу. Каже да су се сва деца лепо уклопила у школски рад, да је период прилагођавања на школу сасвим лепо прошао, да нема неких екстремних проблема са понашањем. (а знам да у другим одељењима и у другим школама учитељице муку муче са дисциплином, оде и по пола часа док умире децу)
После је говорила о томе шта су радили из ког предмета, шта се очекује да деца знају и отприлике какав је „успех“ одељења. Из српског се очекује да ученици:
– шчитавају текст (читање два по два слова, као да певају) и разумеју прочитано, са нагласком на разумевању текста
– по диктату запишу целу реченицу, уз поштовање правила за велико слово и тачку (а знам да има учитељица које не инсистирају на великом слову и тачки)
– одговоре на питање пуном реченицом
– напишу причу на основу низа слика
Даје им поприлично сложене задатке: распореди правилно речи у реченици; одвоји речи које су написане спојено; одговори на низ питања везаних за текст…
Из математике су радили бројеве од 0 до 5, сабирање и одузимање, упоређивање (мање, веће, једнако), бројевну праву, текстуалне задатке (обавезно написати одговор пуном реченицом)…

Поред наставе, било је и много додатних активности. Иако се многе од њих додатно плаћају, још нисмо дошли до оног „узимања харача“ о коме сам писала. Сви трошкови на месечном нивоу, с ратом за рекреативну, су мањи од цене вртића (5540,00). Неке од тих активности су:
– радионица са родитељима (за мене једно дивно искуство. На крају радионице су сви рекли да им је било лепо, а сами знају да ли су били искрени)
– два пута су ишли у паркић, једном на часу физичког, други пут су се играли са лишћем
– воћни дан
– позориште у школи, где су учили о понашању у позоришту
– стицајем околности били су на последњој представи Бранка Коцкице
– занимљиве идеје за ликовно
– правили су музичке инструменте
– уписали су се у библиотеку
– драматизовали су причу „Деда и репа“
Деца иду у школу са осмехом, излазе из школе са осмехом, радују се сваком новом дану, свим новим сазнањима. Учитељица их на диван начин уводи у живот.

Мислим да је суштина посла васпитачице и учитељице описна у тексту Писмо нашим васпитачицама. Ми смо имали среће са дивним и посвећеним васпитачицама, а учитељица наставља  њихов рад. Хвала им!

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s