Одлазак у непознато

Пре неколико дана колегиница блогерка Мирна Башић покренула је занимљиву идеју о блог паради под називом „Изаћи из зоне комфора„. У првом тренутку сам помислила да ја о тој теми немам шта рећи. Али… Сетих се једног почетка, па другог почетка… А данас ми је мама споменула особу која је заслужна за први почетак… И тако закључим да треба да напишем текст о својим почецима…
Најпре један краћи увод, као подсећање: одрасла сам у Сарајеву, из кога сам отишла у пролеће 1992. (док су моји родитељи још две године остали тамо!). Факултет сам завршила у Нишу, маштајући о послу из снова – одржавање рачунарске мреже. Након дипломирања појавио се оглас баш за такав посао – у Телекому. Послала сам молбу, али одговор никад добила нисам. Касније се испоставило да немам држављанство Републике Србије, што је за добијање радне књижице представљало непремостиву препреку. У таквим околностима сам дочекала лето 1999. Стицајем околности (захваљујући оној особи коју је моја мама данас споменула) до мене стиже конкурс за радно место професора у средњој школи у Српском Сарајеву. Пошаљем молбу не очекујући апсолутно ништа, поготово што се радило о послу који ми је у то време био ван листе послова које бих радила.
Крајем августа стиже одговор да сам примљена и да на посао треба да се јавим за неколико дана?!
Немогуће је препричати каква борба се водила у мени, у мојим родитељима… Требало је напустити СВЕ и отићи у непознато – непознат град (оно што се тад звало Српско Сарајево, а данас Источно Сарајево, чине делови града у које ја никада раније нисам ишла, тако да је то за мене био потпуно нови град!), непознати људи, непознати посао… Па, ипак, одлучила сам да одем! Чудном иронијом судбине, кад сам почела да радим у Српском Сарајеву – добила сам држављанство и радну књижицу!
Нисам се покајала. За Српско Сарајево ме вежу дивна искуства и дивни људи са којима сам још увек у контакту. Заволела сам рад са децом. Можда нисам најбоља у том послу, али се трудим.

Две године након одласка у Српско Сарајево дошло је време за још једну промену у мом животу. Опет чудан низ околности који почео је мојим осећајем да је дошло време за промену. Конкурисала сам за посао у техничкој школи у Лазаревцу, а да нисам знала ни где се Лазаревац налази! Поново неочекивано – примљена сам. Овај пут сам имала само два дана да се одлучим. Још један нови почетак, још један пут у непознато, остављајући један леп живот иза себе. Са једне стране одлука је била лакша, са друге стране болнија.
Ни за ову другу одлуку о одласку у непознато нисам зажалила. Ту још увек радим. Из Лазаревца сам се удајом преселила у Београд, и тренутно на трећем породиљском. Можда је дошло време за неке нове промене у мом животу…

Advertisements

11 comments

  1. Mirna

    Draga suza, tekst je super!!! Ti si dva puta napustila zonu komfora, i oba puta nije moglo ispasti bolje! Bilo bi mi drago podijeliti ovaj link ispod svog članka. Nadam se, ma ne, sigurna sam, da će se naći netko tko je na sličnom putu i samo mu fali to malo da se pokrene- a tvoja priča je svakako jedna od onih koja ima tu snagu da ohrabri! Hvala ti na sudjelovanju 🙂

    • cy3a

      Хвала теби на … Твој текст ме је потакнуо да запишем ову причу… Без твоје параде питање је да ли бих га и написала. Тако да, хвала ти 🙂

  2. Повратни пинг: 30. дан захвалности – спремност на промену | cy3a

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s