О радости учења

Песма „Срећа ђака првака“ подстакла ме на размишљање.
Ана је јуче дошла из школе и рекла: „Учили смо писано з и в. Сада могу да напишем: Сузана, Зоран, зора, воз, лав…“ Окице су јој сијале оним сјајем среће кад откријеш нешто ново. Она заиста ужива у учењу, у откривању нових сазнања… Осетила је и радост читања, јер су током празника имали за домаћи да прочитају једну књигу и да је понесу у школу и да објасне другарима зашто би им препоручили баш ту књигу да прочитају. Прочитала је књигу „Марко Краљевић и његова браћа„. И већ су је другари питали да им позајми књигу да и они читају… То је диван начин да деца заволе књигу и читање 🙂
Мислим да се у нашем школству изгубила баш та радост учења! Родитељи су у сталном грчу, незадовољни свим и свачим и то своје незадовољство свесно или несвесно преносе и на децу. Са друге стране, и учитељи су људи, и они имају своје проблеме, и они су незадовољни и то своје незадовољство у мањој или већој мери преносе на ученике. У мору текстова који се врте по интернету, а који имају за циљ да јаз који постоји између две супротстављене стране (учитељи и родитељи) продуби, издвојио се текст у коме, између осталог пише:
Ако учитељица зада више задатака одмах се нађу они који скачу на задње ноге и тужакају стручним службама и директорима или трачају међусобно вештицу која малтретира децу с гомилом задатака. Зашто? Зато што онда родитељи не стигну с клинцем решавати те додатне задатке које су набавили. Ко је ту луд?

Има и учитеља који својим ученицима задају толико мало задатака да то деца одраде за време  великог одмора. Онда надобудни родитељи сами код куће смишљају задатке и причају како учитељица не ради, како је лења и опет иду да се жале надлежнима.

Ко би свима угодио? Даш домаћи задатак – не даш домаћи задатак, не ваљаш свакако

Ми смо се трудили да и пре него што је Ана кренула у школу причамо позитивно о школи (али сам наглашавала да ће бити и ствари које јој се неће свиђати али које ће морати да ради, чисто да зна шта је очекује!). Кад дође из школе прво ми исприча и покаже шта су радили и онда почиње израда домаћег. У почетку је било проблема, нарочито са цртањем, али смо уз јако пуно труда и стрпљења превазишли тај проблем. Сада је полако навикавам да потпуно самостално ради домаћи (јер ја ускоро треба да се вратим на посао), да ја не будем физички поред ње кад га ради.
Кад су почели да раде читање (односно кад ми је Ана рекла да ће их учитељица „оцењивати“ читање) отишла сам да разговарам са учитељицом, да видим на који начин да вежбамо читање, да бих се уклопила у њен начин рада.
Нисам од родитеља који су стално незадовољни и који стално (чак и пред децом) кукају на школе, на учитеље, на много домаћих, на квалитет уџбеника, који и сами кажу „Није ни чудо што деца за годину-две замрзе школу“. Има много ствари у нашем школству које треба мењати, али ја се трудим, да заједно са својом децом извучем најбоље из постојећег! Наравно, уз сарадњу са учитељицом (и васпитачицама у вртићу).

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s