„Капутић за малог јежа“ – Бранко Ћопић

Јесенска јутра су била све хладнија и хладнија. Шумске животиње су остале у кућицама и правиле одијело за хладније вријеме. Мама јеж је звала малог јежа.

МАМА ЈЕЖ: Јежићу, јежићу мој малени, дођи да ти мама проба нови капутић.
ЈЕЖИЋ: Ево ме одмах! Овај капутић ми је мали, баш да пробам нови.
МАМА ЈЕЖ: Изволи мој мали сине! Пуно сам се намучила, не видим баш добро, тешко сам га сашила.
ЈЕЖ: Јој мама опет си ми сашила овај боцкави исти као стари. Не волим га и нећу га носити. Фуј!
МАМА ЈЕЖ: Али сине сви јежеви имају такав.
ЈЕЖИЋ: Кад су сви глупи. Ја нећу такав хоћу топлији и хоћу мекши и љепши. Саши ми као у маце.
МАМА ЈЕЖ: Јој сине ја сам јеж и не знам другачије да шијем.
ЈЕЖИЋ: Онда ако нећеш, ништа мајко, ја идем, наћи ћу неку другу мајку. Она ће ми сашити.
МАМА ЈЕЖ: Чекај сине, па нема нико двије мајке.
ЈЕЖИЋ: Довиђења мама, наљутио сам се и идем и да знаш велики сам ти ја никог се не плашим (оде). Како сви у овој шуми, сви имају лијеп капутић, само ја несретни јеж имам ружан.

Музика за зеца, зец вири иза гране.

ЗЕЦ: Јежићу немој због тога плакати.
ЈЕЖИЋ: Лако је теби, твој капутић је лијеп и мекан, а види мој, пробај зеко како боде.
ЗЕЦ: Ау! Али свеједно лијеп је. Па сви јежеви имају такав.
ЈЕЖИЋ: Али ја бих више волио твој капутић. Молим те зеко направи и мени такав.
ЗЕЦ: Знаш ја страшно журим, немам времена. Здраво!

(одскакута зец даље, музика за зеца)

ЈЕЖИЋ: (јежић хода и плаче) Несретник, прави сам несретник…
ВЕВЕРИЦА: Јежићу па ти плачеш.
ЈЕЖИЋ: Како не бих кад имам тако ружан капутић. Видиш он и боде. Види, пробај.
ВЕВЕРИЦА: Ау јежићу, али сви јежеви имају такав.
ЈЕЖИЋ: Али ја бих више волио такав као што је твој, мекан и лијеп. Хоћеш ли молим те вјеверице и мени такав сашити?
ВЕВЕРИЦА: Али јежићу ја имам пуно малих вјеверица код куће, прво морам њима, па док завршим. Али поред тога и јако журим. Здраво! (музика и она одлази)
ЈЕЖИЋ: Нико неће малом јежу да помогне, ја ћу плакати и плакати па нека умрем.

МИШ: (миш вири) Јежићу нећеш ме појести ако прођем поред тебе?
ЈЕЖИЋ: Ма нећу, да знаш нисам ни гладан.
МИШ: А је ли? А шта ти је?
ЈЕЖИЋ: Ништа само сам тужан. Сви имате лијеп капут само ја ружан и боцкав.
МИШ: Па то није тако страшно, сви јежеви су такви.
ЈЕЖИЋ: Мишу, мишићу! Никад ни једног миша нећу појести само те молим саши мени један мекани капутић, као што је твој.
МИШ: Јој, јежићу не могу. Сад је зима и хладно ми је. Дјеца ће ме тражити. Ђења! (одлази)

(музика за лисицу која се прикрада)

ЛИСИЦА: Јој, јој какав јежић. Баш добро, већ дуго нисам ништа појела, гладна сам. Здраво јежићу! Зашто плачеш?
ЈЕЖИЋ: (уплашен скочи на другу страну од лије, замуцкује) Ј… ја…. Па… ето… лијо… капутић ми је лузан п… па… зато плачем.
ЛИСИЦА: Јест, баш ти је ружан.
ЈЕЖИЋ: (умиљато) Лијо твој је лијеп па бил ти мени могла такав да наплавиш?
ЛИЈА: Таман посла! Лија да шије јежу. (мало промисли) Знаш, можда бих ипак могла да ти сашијем.
ЈЕЖИЋ: Знаш, баш си ти добра лија. Ја сам мислио да су све лије злобне.
ЛИЈА: Па и јесам добра. Ха… ха…али да бих ти сашила, морам ти узети мјеру. (лија се са опрезом приближава јежу)

(музика за лијино приближавање)

ЈЕЖИЋ: (муца и измиче) Лијо з… з…. Зар ме не видиш на далеко?
ЛИЈА: Не јежићу, на далеко не видим. Ха… ха… ха…
ЈЕЖИЋ: Видиш, видиш, али ти хоћеш….
ЛИЈА: Да јежићу, хоћу да те поједем! (скочи) м… м… Како ти бодеш! Ух, ти си јеж! (бјежи)

ЈЕЖИЋ: Па ја нисам ни знао да имам тако добар капутић, најбољи капутић на свијету. Идем кући мами да је пољубим, што ми је направила боцкави капутић. Моја мама је ипак најбоља шнајдерица у шуми.

Бранко Ћопић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s