Дечије свађе

Дечије свађе. Сви знамо да буду и прођу. Чула сам причу о двојици комшија који су се након дечије свађе својих синова посвађали и 30 година нису реч проговорили! Деца су се, наравно, помирила након сат-два, а и мајке су нормално разговарале.
Деца живе у неком свом свету који је искривљена слика нашег. И зато не чуди да у дечијем свету постоје они који наређују и они који слепо слушају. Шта урадити кад схватиш да је твоје дете поводљиво, да ће послушати другог не размишљајући ни секунд?! (Оног другог свакако баш брига, јер не би ни дозволио да му дете буде такво!) А мали наредбодавци, наравно, никад неће тражити од малих послушника да ураде нешто добро, нешто позитивно!
Деца знају бити јако сурова према свакоме ко им „дозволи“! Али, сетимо се Душка Радовића који каже „Лакше бисмо васпитавали децу када би она имала само уши, а не и очи“ Морамо им својим примером показати како се треба понашати према насилнику, према наредбодавцу, према свима онима који врше било какво насиље над другима! Са друге стране, морамо их пустити да сами стекну животно искуство, да сами спознају сву тежину међуљудских односа, сву тежину речи и поступака. Прочитах добар чланак о томе.

Вртићи су са једне стране одлична ствар јер се деца социјализују и на практичан начин науче како да се изборе за своје место у друштву. Поред тога, уче се дисциплини, реду, поштовању ауторитета… Барем је тако било док је Ана ишла у вртић. Сада је дошло до тога да васпитачице НЕ СМЕЈУ да изводе децу напоље, јер за СВАКУ огреботину морају писати извештај о томе шта се десило и зашто. Раде много тога што јесте добро и што ми се свиђа, али толико инсистирање на неким стварима… Сећам се кад је Ана кренула у вртић, приватни. Каже мени директорка/власница: „Слободно Ви зовите на сваких пола сата, ма и на петнаест минута, није никакав проблем!“ А ја размишљам: „Ако имам поверење да ти оставим дете на чување, зашто бих те проверавала/узнемиравала непрестаним зивкањем?!“

Превише се одрасли уплићу у „дечије послове“. Зато и не чуди пораст насиља – деца не знају како другачије да реше сукобе, јер су навикли да то раде одрасли уместо њих, па ако одраслих нема они ће, као у игрицама и цртаћима које им одрасли дозвољавају да конзумирају у неограниченим количинама, „излемати“ непријатеља не би ли прешли на следећи ниво. Са друге стране, америчка филмска/телевизијска индустрија која креира и садржај намењен тинејџерима (па и млађима) приказује тако суптилне начине дигиталног и свих осталих врста насиља, која, наравно, остају некажњена… Деца то гледају… Родитељи врло често и не разумеју о чему им деца причају, али дају свој пристанак, чак им и објасне КАКО, не улазећи у откривање ЗАШТО! Зато и не чуде приче попут мале Гале. Није први, а нажалост, неће бити ни последњи.
Све почиње ситним дечијим свађама, ситним наредбодавац/послушник односима у најранијем детињству, још ако родитељи слепо стану на страну свог детета…

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s