Испратисмо ђаче-прваче на рекреативну…

Свануо је, коначно, тај дуго чекани 21. мај. Кофер је још синоћ био спакован, јутрос је само требало убацити храну за пут. Узбуђење на све стране…
Марина је почела да плаче, јер јој је жао што сека иде на рекреативну…
Сви смо породично отишли да испратимо наше ђаче-прваче на пут. Дуле извршио инспекцију аутобуса, чак је улазио да провери да ли је све у реду. Марина се мало мувала са својим другарицама које су такође дошле да испрате бате и секе.
Дечаци су већ кренули да лоптају, девојчице са фризурицама и плишаним играчкама… Једва су дочекали да крену.

Након неких савремена од поласка стигла је порука од учитељице:
Dragi roditelji, upravo krecemo ka L., imali smo kracu pauzu… Deca su odlicna, veseli, raspolozeni, raspevani i izbudjeni. Sve je u najboljem redu. Za nekih sat vremena stizemo i javljamo se kad se smestimo. Pozdrav i poljubac za sve od nas!
Сат времена након тога стигла је и порука: „Upravo stigli… Put je protekao fantasticno!
Мени је лакнуло, поготово што их је испратило лепо време. Знам да их очекује недељу дана дивног дружења, и заиста сам опуштена 🙂

Сетих се Мишка и његовог првог „зимовања“ (није било зими већ у пролеће, било је на пет минута вожње од њихове куће, али јесте било прво одвајање од куће!). Плакао је и викао „нећу да идем, нећу„, све док нисмо стигли до аутобуса и он видео другаре. Одмах је престао да плаче и заборавио на све нас 🙂

Ја дефинитивно нисам од ових савремених мајки које по сто пута дневно зивкају да питају … не знам ни ја шта; које плачу три дана пре одласка детета на пут, а онда дете још није ни пошло оне га већ зову на мобилни да питају или кажу само још једном да случајно не заборави; које детету пакују за пут од два дана отприлике пола дечије робне куће… Прошао је први дан Анине прве рекреативне, Аниног првог одвајања од куће, а ми се нисмо уопште чули… Марина јесте тужна, али некако нико од нас није претерано оптерећен Аниним одсуством од куће. Знамо где је, с ким је, учитељица је на групи на виберу објавила довољно слика да стекнемо увид у то како су провели дан, тако да не видим ни разлога ни потребе за неком претераном нервозом. Само да их време послужи наредних недељу дана 🙂

Advertisements

2 comments

  1. sloba50

    Svako ima različit pristup i svako je savremen na svoj način. Ne znam koje ste godište ali naslućujem da pamtite ona vremena kada telefona nije bilo i gde su deca bila u sigurnim rukama svojih učitelja i učiteljica. Došlo je neko novo doba, tu su telefoni i čudesan svet tehnologija u kojem Vi uspešno uspevate da odolite i ne zivkate dete za svaku sitnicu.

    • cy3a

      Тешко је одолети, али сматрам да је мој основни задатак да децу осамосталим…
      Хвала на посети и коментару 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s