Стари храст

Велико црно стабло
тужно на ветру стоји;
док киша скида прашину лета,
умрло лишће на земљи броји.

Тај стари, уморни храст
на брежуљку стоји сам
и сваке јесени тихо умире
сањајући мирис пролећа.


Његово тело препуно ожиљака,
немо прича о животу свом,
а последњи, златни лист напушта крошњу
ношен негде далеко леденим ветром.

написано једне давне јесени,
„случајно“ пронађох овог „јесењег“ јутра

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s