Кратак осврт на први разред

Завршили смо први разред. (Мада, тек нас у септембру чека „прави“ полазак у школу и оцене 😉 )
Покушавам да саберем утиске. Учитељица је једна дивна жена, потпуно посвећена послу који ради са пуно љубави. Негује дух заједништва, развија креативност и тимски рад, подстиче радозналост. Деца и даље са осмехом иду у школу и са осмехом излазе из учионице. Што рече мама Анине другарице: „Да ли си приметила да ова деца уопште немају страх од контролних? Тако ноншалантно кажу „Имамо контролни„. А задаци уопште нису безазлени и лаки.
Ана је на тесту из Света око нас на питање „Шта треба учинити да се смањи загађење ваздуха, воде и земљишта“ одговорила „Треба поставити знакове Забрањено бацање ђубрета у природу„. У првом тренутку ми је било нелогично да она да такав одговор кад стално причамо о томе да не треба бацати ђубре у природу, кад су и у вртићу много радили и причали и о екологији и о рециклажи, кад и она и Марина стално примећују ђубре које други баце и буду шокиране како је то неко могао урадити. А онда сам схватила да је она гледајући нас који заиста поштујемо правила и знакове закључила да је довољно поставити знакове и да ће их сви људи поштовати и да је тиме проблем решен!
Мени су „оцене“ у свескама, на контролним, у књижици заиста биле путовођа у раду са Аном. Схватила сам пуни смисао описног оцењивања – поред сваког „браво“ или „добро је“ стајало је и детаљно објашњење шта је добро урађено, а шта треба додатно вежбати. Трудила сам се да увек испоштујем оно што учитељица тражи. Зато сам кад су почели да читају, односно кад је Ана дошла и рекла да ће учитељица почети да их оцењује читање, отишла код учитељице да је питам како да вежбам са Аном. И радили смо тако.
Неколико пута сам била у ситуацији да морам да објашњавам Ани зашто је учитељица нешто урадила овако иако она зна да бих ја то урадила другачије. Али ја, за разлику од Срђана Вербића свом детету нећу рећи „… мораш да погодиш шта је учитељица мислила“ Ја се трудим да одржим ауторитет учитељице, али и да учим дете да мисли својом главом, да смо сви ми људи и да се сваком може десити да погреши, да увек пита да јој се објасни зашто је нешто овако или онако!
Све у свему, кренули смо на дивно путовање које се зове школа. Прва степеница савладана са осмехом и деце и родитеља и учитељице. Учитељица је нама родитељима показала да је могуће волети свој посао, уживати у њему и сваки дан почињати са осмехом радећи најбоље што знаш. Она, и њој слични, заиста могу послужити као инспирација у мењању себе и свог односа према животу. За почетак, почнимо сваки дан осмехом и песмом 🙂

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s