cy3a рекреативац

Једна од одлука коју сам донела у периоду преиспитивања саме себе била је да почнем да радим јутарњу гимнастику. Претпостављате – од тога није било ништа. Разлога могу наћи милион, зато их нисам ни тражила. Али, потреба да укључим неку физичку активност у свој свакодневни живот није престала. Знајући себе, та активност морала је бити ван куће, у дефинисаном термину, са неким ко ће је водити. И паде ми на памет интересантна идеја – рекреативци КУД-а „Димитрије Котуровић“.

За њих сам први пут чула прошле године, после јунског концерта. Ана је наступала друго вече, па су маме које су и претходно вече биле на концерту причале о рекреативцима и о томе како су одушевили публику. (Касније сам пронашла снимак и признајем да су заиста били сјајни).

Ја сам их први пут гледала на новогодишњем концерту. Угао снимања није баш најбољи, али је утисак који су оставили на мене изузетно јак. (Верујем да и публика дели моје мишљење 😉 )

И тако сам се, почетком априла, придружила рекреативцима. Једно потпуно ново искуство у мом животу. Интензивна физичка активност уз народну музику и елементе фолклора, опуштена атмосфера…

Знала сам да ћу имати упалу мишића, јер се јако дуго нисам бавила никаквом физичком активношћу. (Последњи пут је то био аеробик који је држала једна моја колегиница – професор физичког, пре неких десетак година. Она ми је тада дала савет да после првих неколико тренинга попијем по два андола и топао чај + туширање, како бих избегла упалу мишића.) Била сам изненађена што првих недељу дана нисам осећала ништа. Али, кад су ме, након недељу дана, заболеле ноге – читаве две недеље нисам могла да ходам. Болела је час једна, час друга. Болео је час лист, час колено. И даље сам уредно пила андоле и чајеве, али сам имала утисак да бол никад неће престати. Помишљала сам да престанем, али сам самој себи говорила да истрпим, да ће ми ако сад одустанем бити много теже да се касније одлучим на неку физичку активност. И поред болова у ногама, мени су пробе пријале, заиста сам осећала како се пуним позитивном енергијом. А онда сам добила информацију да не треба да играм на прстима, већ целим стопалом. А, у томе је ствар! Сад сам отишла у другу крајност – почела сам да померам ноге као робот, самој себи сам деловала смешно. И даље нисам одустајала, а и бол је почео да се повлачи. Временом сам схватила да треба да се опустим, и тада су ноге саме почеле да се покрећу онако како треба!

Почетком маја почеле су припреме за концерт. Ја сам заиста мислила да ће на концерту учествовати само они што годинама тренирају, да ја као неко ко је тек почео немам никакве шансе. Али…

17. јуна сам имала двоструку улогу – била сам мама учеснице концерта, али сам и сама била учесник концерта. Мој последњи јавни наступ био је у музичкој школи, а то је, морам признати, било поприлично давно. Нисам стигла ни да размишљам о треми. Чуле су се овације публике, толико гласно, да су и музику надјачале. А ја сам само бројала кораке, јер нисам смела да се обрукам пред мојим ћерама које су већ искусне на сцени 🙂
Сви кажу да смо били сјајни. Да ли су у праву – проценити сами:

Advertisements

11 comments

  1. Повратни пинг: Пети блогорођендан | cy3a
  2. Повратни пинг: The Versatile Blogger Award | cy3a
  3. Повратни пинг: Етно фест | cy3a

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s