говор мржње на интернету

Сви смо ми људи. Дође нам тренутак кад неки бес морамо избацити из себе. Макар то било у виду статуса на фејсбуку. Рецимо нешто у смислу: „Нисам ни знала са каквим злобницима имам посла“. Обична констатација, без навођења имена.

Врло вероватно ће се испод оваквог статуса наћи гомила коментара типа: „Срам их било“, „Стока неотесана, шта имају са тобом да се каче“, „Само да сазнам ко је то, мамицу му је*…“, „Шта се качиш са будалама, одје* ти то“… И гомила, можда још горих, оних типичних „хејтерских“ коментара. Ко зна шта се у главама „хејтера“ дешава кад у оваквом статусу виде позив на „хејтовање“. У тренутку кад смо искуцали статус и кликнули „објави“ нисмо ни помислили да ту објаву виде СВИ наши „пријатељи“ на фејсбуку! А колико је међу њима оних који само из прикрајка посматрају ваш живот и онда на основу једне ваше (непромишљене) објаве сматрају да могу на вашем „зиду“ да се иживљавају?

Да се не лажемо, дође и мени понекад да оставим такав („хејтерски“) коментар, али увек оставим да преноћи, и углавном ни не оставим коментар. Такође, постоји пар текстова које сам планирала објавити на блогу, па сам након преспаване ноћи закључила да је боље да их не објавим. Неко би могао, читајући те текстове, помислити да некога вређам, неко би могао тај текст схватити као позив за „линч“, а то ми није био циљ. Додуше, ја нисам имала блиских сусрета са „хејтерима“.

Не заборавимо да чак и обичан рецепт може изазвати гомилу негативних коментара и живу дискусију: „зашто маргарин, а не маслац“, „зашто квасац или прашак за пециво“, па се настави са препуцавањем вегани/месождери, вакцине за и против, оде се често и у политику…

Мој пријатељ је пре извесног времена објавио статус на фејсбуку. Хтео да избаци из себе. Навео чињенице, без навођења имена. Тај статус је изазвао лавину „хејтерских“ коментара, да га је на крају морао обрисати.

Пошто нисам била упозната са детаљима, он ми је у приватној преписци објаснио о чему се ради, а затим ми се јадао због коментара:

– На основу оне твоје објаве рекла бих да је понашање тих особа лицемерно.
– Знаш како… Мислили су да могу како хоће и шта хоће. Недостатак чојства, надокнађују поганством. Клошари…



– Друже, ти си урадио оно што си знао. Исто као кад сам ја пре две године објавила на блогу 
причу о мом годишњем одмору. Рекао си шта мислиш и иза чега стојиш. А они који су против тебе – њима нека служи на част.
– Еееее, како сад док ово куцам твоје речи да ми треба смирење добијају на значењу. Уклонио сам објаву. Колико коментара мржње има према њима сад. Ето, мени није учињена бар до сад никаква штета, а они ко зна шта осећају док читају објаву и коментаре неких људи тамо. Сад ја не могу да читам више и да издржим оно. Као да су сви коментари упућени мени… Сад ме сви подржају преко порука, или јавно, а ја не знам шта ми теже пада. Да ли подршка или што их вређају…

Он је одрастао човек. Замислите кроз какав пакао пролазе деца кад неко напише: „Марија из 5-2 је дебела крава“. А онда сви остали почну да пишу све и свашта о Марији. Јер сви сматрају да оно што се објави на фејсбуку нико не види! „Тих 500-600 (чак и много више, код тинејџера) „пријатеља“ су само слова/сличице на екрану, то нису живи људи.“ – на такав начин сви (или бар већина) посматрају фејсбук. Ако нису живи људи, зашто је онда Марија из 5-2 повређена и данима не излази из куће, ни са ким се не дружи, чак је престала и у музичку школу да иде?

Насиље из стварног живота преноси се и на виртуелни свет, можда чак и у горем облику. У виртуелном свету свако може написати свашта о свакоме! Све што се објави је ЈАВНО, свима доступно, и не може се обрисати (чак и ако аутор обрише поруку она остаје забележена негде на неком серверу!). Како је писано у Светом писму: „Нема ништа скривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати“! Сви треба да научимо да живимо у свету двоструке стварности и да схватимо да се дешавања и осећања преносе из једне у другу! Сви треба да постанемо свесни да свака наша реч, и изговорена и објављена на интернету, има своју тежину, и да ми сами морамо стати иза својих речи! Она народна „трипут мери једном сеци“ могла би се у виртуелном свету превести као „трипут размисли једном објави“!

Advertisements

8 comments

  1. Negoslava

    Ne znam o čemu je konkretno reč, ali baš pvih dana malo pažljivije posmatram neke… individue i grupe, hejterskog tipa. Recimo, u tim svojim grupama, organizovani kao horda, kad se navržu na nekoga, šire govor mržnje, iako je, u grupi – piše, zabranjen. Ismevaju slabe i one za koje misle da nema ko da ih brani, a kad im se suprostavi neko jači ili pokušavaju da ga poklope ili mu se izvinjavaju. Onima slabijima, koje i dalje kinje i na svojim stranicama ismevaju, prema kojima šire govor mržnje, nemaju namere da kažu „izvini“. Samo im mnogo smeta kada im kažete da su čopor i horda.
    E, takvi su, po meni, najopasniji. I molim vas, ovo zato i pišem, obratite pažnju na takve. Meni su objasnili, nadam se da to nije paranoja, kako su takve grupe i formirane sa zadatkom da pljuju po svemu što je vredno u ovoj zemlji i za šta se treba boriti. Opipavaju li teren, do sledećeg zadatka, ili samo šite mržnju i pljuju po svemu vrednom, ne znam.
    Funkcinišu tako što se međusobno taguju i po dvadesetak njih se za dva minuta pojavi tamo gde imaju zadatak da pljuju. Sve ovo mi miriše baš na takve.

    • cy3a

      Мени све те хејтерске групе личе на форуме и чет канале ’98 када су се Срби и Хрвати препуцавали само зато што су Срби и Хрвати. Ни тада ми није била јасна потреба за толиком количином мржње, ни сада. А колико пута останем запањена изливима мржње од оних од којих то ни у лудилу не бих помислила. Много има да се пише на ову тему, много је то опасна ствар, а некако је сви игноришу!

  2. Марија Богичевић

    Suzo, stvarno odličan tekst, sa jasnim upozorenjem i prikazom sadašnjice. Slažem se sa tobom i zaista treba, i u „pravom“ i u virtalnom svetu mnogo više brinuti o osećanjima drugih – bilo da su nam bliski, poznanici ili neko koga ni ne poznajemo. Treba razmišljati i nekada zastati, jer i u afektu se može izreći nešto što može nekog povrediti, iako mi to nismo hteli. Može jednostavno tako zazvučati. Ljudi su, nažalost, prestali da brinu jedni o drugima…

    • cy3a

      Хвала ти, драга моја. Овакве речи ми заиста говоре да труд и време које сам уложила размишљајући о свакој речи нису били узалудни, и да, ипак, допиру до других…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s