​“Без саговорника“ – Десанка Максимовић

Разговарам без саговорника
као да разговарам с духом,
не видим му разговетно лика,
чујем га више срцем него слухом.

Нема чуђења, нема неспоразума,
разговарамо као вековни знанци,
отварам широм врата ума,
речи из подсвести иду правци.

<!–more–>

Говори ми што никада иначе
неће ми рећи ако се сретнемо.
Знам шта му и полуречи… значе.
Разговарамо сад наглас, сада немо.

Причини ми се да разговор тече
у далеком пределу, високој трави,
некад у свануће, некада увече –
све је нестварно, а као на јави.

То бива када се у мени нагомила
много прећутног, у самоћи.
Разговарамо као што разговарају очи,
као што разговарају два била.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s