Мале животне радости – дан четврти

Недеља. Дан који би требало да посветимо Богу. Прилика да проведемо време са породицом.

Сетих се једне давне вечери у манастиру Жича. У цркви је била само монахиња и црквени хор са којим сам путовала. Док смо певали имала сам осећај као да и анђели певају са нама. Касније смо сви говорили да смо осетили делић раја те вечери. Када сам неколико година касније са неким другим људима била на литургији у Жичи – тог осећаја више није било.

Сећам се и свих оних убогих душа којима је Господ наменио другачији крст, а које су биле део мог живота. Неке су скоро избрисане из сећања, вероварно по оној јеванђелској „да не зна левица твоја шта чини десница твоја„. Неке су отишле на пут без повратка. Неке су физички далеко, али у срцу врло присутне. Неке нас свакодневно, и мене и моју децу, уче ономе што савремени зову емпатија, а што није ништа друго него љубав Христова садржана у речима „Љуби ближњега свога као самога себе“.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s