О Олимпијским играма у Рију из мог угла

Олимпијске игре потичу из старе Грчке. Одигравале су се на четири године и за време одржавања игара СВИ ратови (у Грчкој) су престајали. Олимпијада је период између олимпијских игара (почиње кад се једне заврше и траје све док наредне, након четири године, не почну).

Пјер де Кубертен је обновио идеју олимпизма и олимпијски покрет. Тада је формирано и гесло Олимпијских игара „Важно је учествовати“, мада сам пронашла податак да је званичан мото Олимпијских игара „брже, више, јаче“ (такође настао у време обнове олимпијског покрета). Мада, не бих се баш сложила да је важно учествовати, а да није важно ко ће победити. Мислим да је прави смисао свих спортских такмичења не толико борба са другима колико борба са самим собом и својим могућностима. Јер сви они напорно вежбају са тренерима који им свакодневно померају границе. Зато и не треба да чуде сузе кад не остваре оно за шта су се четири године спремали. И њима јесте важно да победе – сами себе!
Стичем утисак да се раније подразумевало да се спортисти такмиче поштујући правила, на основу чињенице да је заклетва спортиста уведена тек 1920. године. Заклетва судија уведена је 1972, а ове године сам видела да постоји и заклетва тренера!

Један од симбола Олимпијских игара су Олимпијски кругови. Има их пет, сваки је другачије боје, а боје су тако изабране јер свака држава света има на својој националној застави бар једну од тих боја, при чему сваки круг (и боја) представља један континент: плава – Европа, црна – Африка, жута – Азија, црвена – Америка (и северна и јужна) и зелена – Аустралија. Једно од правила на Олимпијским играма, баш због тих пет кругова који представљају пет насељених континената јесте да у свим спортовима мора да постоји представник са сваког од пет континената. Зато се и дешава да је светско такмичење у појединим спортовима јаче од Олимпијског. Али, баш због тога СВАКИ спортиста који се такмичи на Олимпијским играма заслужује поштовање!


Након овог кратког увода, желим са вама поделити неке приче са овогодишњих Олимпијских игара које нису само спортске, већ првенствено људске.

На првом месту, по мени, је гимнастичарка Оксана Чусовитина. Она има 41 годину, тешку животну причу (годинама се борила са тешком болешћу свог сина, и хвала Богу, излечен је) и још увек се такмичи.
Оно што ми се код гимнастичара нарочито свидело је онај прави спортски дух међусобног поштовања. Иако се такмиче једни против других увек су прилазили једни другима и честитали. Дивно их је било гледати, заиста.

Следећи је Јусеин Болт. Човек који је генетски предодређен да буде спринтер. Оно што ме код њега одушевљава је лакоћа са којом трчи и побеђује своје противнике остављајући их у „облаку прашине“.

Новак Ђоковић је сузама после изгубљеног меча потврдио да је Човек. Јесу му срушени снови, јесте пало у воду четири године вежбања, али је признао противнику да је био бољи.

Иако Олимпијске игре не би требало да буду политички обојене, сама чињеница да постоји Избеглички тим говори колико је политика присутна. О „Олимпијском примирју“ није било речи када је Пјер де Кубертен обновио Олимпијске игре! Прича сваког од њих је тешка, али Јусра Мардини са својим неодољивим осмехом дефинитивно се издваја.

Робел Кирос Хабте и Кариман Абудаљајев су потврдили на делу гесло „Важно је учествовати“ не обраћајући пажњу на друге, већ бринући само о циљу који су себи зацртали.
Још једна прича која потврђује да прави спортски дух још увек постоји.
За разлику од Миграна Арутинијана који није могао поднети пораз.

Ту је и прича о Давору Штефанеку због које још више ценим његов успех.
И један текст који ме је привукао због слике, а након што сам га прочитала једино могу да се сложим са сваком написаном речи.

Након завршених Олимпијских игара, на самом почетку Олимпијаде коју спортисти користе да се припреме за следеће Олимпијске игре, забележена је слика која може бити прави мотив неким будућим шампионима!

Advertisements

5 comments

  1. miletablog

    Odličan tekst. Ali moram priznati – samo se nadovezujem na tvoj tekst – da mi plačkunjanje i kmeženje, vrlo često bez suza (ja to zovem PINK plač), idu na živce. Joj što mi je to smetalo. Briše suze, a nema ih, no vidi đe plaču oko nje, pa aj i ona, da se ne odvaja. Nekako nema više onih ‘sportista’, koji dođu, ostvare rezultat i idu dalje. To mora da se vidi ‘drama’, pa onda Jusein Bolt se plazi, krevelji, smije se protivnicima (?!?!?!), nikako da ode da ovi drugi počnu da se normalno takmiče.
    Dobro, shvatam da su mediji tu umiješali prste, da sport mora da se populariše, pa sve to koristi u smislu: ‘Ako i ti želiš ovako, kreni da treniraš.’ – ali već se prećeruje. Tu su ugovori, reklame, promocije…Sportisti postaju manekeni, foto – modeli…Ok, bolje no Soraje, Stanije, Boranije i Bore, Ere…Bolje Španovićka svakako!
    E, mislim da su suze djelimično zbog toga. Sport je postao mašinerija. Ili si najbolji, a ne možemo svi osvojiti medalju, ili te nema. Škartiraju te.
    Politika? Odavno je ona umiješala prste, kad nam nisu dozvolili takmičenje u Barseloni (mislim), nego smo se zvali ‘Nezavisni olimpijski tim’ i nastupali pod olimpjskom zastavom, pa se svirala olimpijska himna umjesto ‘Hej Sloveni’. U stvari, vazda je politike bilo. Što je Ivanišević činio i pričao Selešovoj. Pa ništa. Njemu ni po prstu.
    Mada, meni je sve to usputna tema za diskusiju. Okapah onih 15 dana pred televizorom. Ali nisam ništa propuštao! Zavolio sam badminton i streličarstvo, znači…WOW! Jedino mi je stoni tenis malo skučen bio. Nekako, ne znam…
    Meni je u sportu mnogo važniji rezultat. Ok, medalja je ekstra, ali recimo Stjepanović. Ne bi mi smetalo da je bio poslednji, samo da je bar za stotinku poboljšao svoj najbolji rezultat (PB). Ali stotinka, pa makar bio poslednji. Ali on je isplivao daleko ispod svojih mogućnosti. Ali daleko. I atletičari isto (liše Španovićke). I neki veslači.
    I opet plačkunjanje. Osim olimpijskih igara, postoje i svjetska prvenstva, svjetski kupovi, gran -pri-ji, lige itd. Oni su u sportskom smislu, po meni isto važni, ali za olimpijske igre se digne histerija. Amerikanci baš njih gledaju kao na priliku da dominiraju, a na žalost i ostatak svijeta se poveo za njima. Dobro, to su skoro svi mogući sportovi i sportovi(???)(golf, dresura konja, streljaštvo…), pa sve na jednom mjestu i onda dobijaju na značaju, ali postoji još takmičenja i poslije olimpijade. A ovi plači, pa plači, ka da im je poslednje..Puj, puj, daleko bilo.
    Evo Španovićka osvoji prvo mjesto na mitingu u Lozani. Čeka je još i Cirih i biće prva u ‘Dijamantskoj ligi.’ Sad bi Bartoleta trebalo da kuka, iako je na olimpijadi osvojila 2 zlatne medalje. Uh, plačkovi, da ne kažem plači….. !

    • cy3a

      Е, мој друже, ти оплео по онима који плачу, а ја хтела приказати људску страну приче. Оног плачљивца сам морала споменути јер ми је он прави пример неспортског понашања!
      Спорт одавно није спорт. Политика, маркетинг… све је то умешало прсте и сви то знамо. Баш зато и треба истицати спортске и људске квалитете, а сложићеш се са мном, има их. И треба раздвојити маркетиншки плач без суза и онај прави, искрени, кад спортиста схвати да није остварио сан.
      Постоје и друга спортска такмичења, наравно, али и ми гледаоци једва чекамо Олимпијске игре баш зато што је велики број спортова на једном месту.
      Ти знаш, причала сам ти да сам имала два мала спортска коментатора у кући и два највећа навијача српског спорта. Оне су заиста искрено навијале, коментарисале смисленије од појединих коментатора на тв-у. Њима су Олимпијске игре заиста биле доживљај, а верујем и многој другој деци 🙂

  2. Повратни пинг: Параолимпијске игре Рио 2016 | cy3a

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s