„Зрење“ – Дејан Златић

Пре извесног времена сам код Хане на блогу наишла на текст који најављује категорију #čitajsamnom. Свидела ми се идеја да размењујемо размишљања о књигама које смо прочитали. До сада сам се овој идеји придружила тако што сам на свом твитеру објављивала коју књигу тренутно читам. Сада је дошло време да своје учешће проширим. Једноставно, постоје неке књиге које оставе јак утисак на мене и желим и друге људе да заинтересујем за њих. Због тога уводим #čitajsamnom и код мене на блогу. Потрудићу се да то буде субота (мада можда понекад убацим и неки филм).

Није случајно што је част да отвори нови сегмент мог блога припала колеги Дејану Златићу и његовом роману „Зрење„.


„Зрење“ нисам прочитала. Пет јунака овог романа били су ми као старији браћа и сестра. Преживела сам са њима све, плакала, стрепела, била бесна, збуњена… Проживела још једном све оно што сам мислила да је далеко иза мене. Уосталом, сви ми са ових простора носимо у себи тежину тих деведесетих.

„Зрење“ почиње матуром, коју народ зове „испит зрелости“. У старту наговештава све контрадикторности које живот донеће јунацима овог романа. Већ ту се суочавају са чињеницом да нису сви једнаки, да немају сви исти животни пут.
Бока се жртвује за екипу. И касније ће сви поступци свих људи око ње бити у сенци те њене младалачке одлуке. Тежак живот код неког пробуди понизност, а код неког охолост. Разумела сам њену збуњеност на почетку, као да сам читала своја размишљања из тих година:
„Ако нешто браниш, онда то нешто браниш од некога са стране – мислила је Бока – Али, шта када се то нешто распада изнутра?“
„Њој самој ионако готово ништа није било јасно. Историја коју су учили у школи као да је добијала неке друге димензије. Појавили су се неки нови углови сагледавања ствари, до пре само који месец сасвим незамисливи.“
Радовала сам се са њом и Милошем, уживајући у њиховој студентској љубави (колико ли је таквих љубави било). Када је Милош одлучио да иде да брани своју Бијељину сетила сам се речи „Рат убија чак и снове“ које изговорио је дечак у неком филму. Није ни чудо што се Милош променио. Рат мења људе, на много начина…
Буца, једно велико дете, игром судбине наћиће се у рату. Његова девојка, Наташа, рекла је: „Он уопште није тип човека који ратује, он нема тај ген у себи.“ А мени у глави одзвањају речи мог професора Одбране и заштите из гимназије: „Када размишљаш о рату, помисли да је први испаљени метак намењен теби. Друкчије ћеш о њему мислити“ Коле ће рећи: „Знате ли шта је апсурд? Та мајка четничка коју су псовали, тета Љерка… Она је у ствари Хрватица.“ чиме ће само потврдити сву апсурдност рата „који никад није вођен“.
Пантин главни циљ је био да оде из безнађа у коме смо се нашли. И отишао је. А онда га је стигла носталгија…
Сале је још једна трагична жртва времена у коме смо живели, а које јесте било тешко. Неки су успевали да се снађу…
Коле је желео да остане у прошлости, тврдоглаво одбијајући да прихвати сурову реалност света око себе. Пливао, тонуо, надао се… Чак је ишао у Хрватску да посети друга из војске. И тада је схватио… „Био је то релативно пријатан викенд. Релативно, зато што њих двојица више нису били клинци који су заједно служили војни рок и слушали добру музику. Променили су се. И даље им је заједничка била љубав према рокенролу, Стоунсима и блузу. Имали су и оно нешто заједничких сећања. Ипак, различите су им биле бриге, интересовања, различито детињство, зрело доба. Сада су навијали за различите репрезентације, и, иако о томе нису разговарали, свакако су различито гледали на неке догађаје, можда и на свет око себе. А опет, исто су се подсмевали апсурдима са којима су морали да живе, а који су једнако успевали са обе стране границе.

Можда би исто тако изгледао и викенд са Боком, Салетом, Пантом – мислио је, бесциљно гледајући кроз прозор – Можда се баш зато избегавамо. Године чепркају по нама колико год се ми трудили да их преваримо. Живимо различите животе. Нема више Трафорда, Круга и Тачке, који су нас свакога дана спајали бар по мало да нам ускладе мисли, да коригују овде, поправе онде и да нас тако одрже заједно. Нема.“

„Зрење“ не даје одговоре на питања. „Зрење“ само документује једно време које је део нас, омогућава нам да то време поново проживимо. Одговоре на питања, ипак, морамо пронаћи сами.

Advertisements

4 comments

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s