2. септембра 2016.

с оне стране времена

Недавно сам на блогу Јелене Пантић прочитала интересантан текст о „разговору са дететом у себи“. Не знам зашто, али одмах сам помислила на једну своју слику и замислила како би изгледао сусрет мене данас и мене тада. Можда то није баш оно што је Јелена препоручила, али је мени „сусрет“ са малом Сузом пријао. Схватила сам да колико год да се разликујем од те девојчице, дубоко унутра обе смо исте. И зато је волим и зато ми је тешко због свега лошег што живот јој је пружао.

Гледам ову девојчицу на слици. Бунтовник без разлога. Вечито незадовољна, јер као и свако размажено дериште жели да буде у центру света. Фотографија настала у периоду њене прве велике животне прекретнице. Она верује да је изнад свих осталих, а тако се и понаша. Као да никад није чула ону народну: „Ко високо лети…“ Иако прича да има добре другове, дубоко у себи осећа да међу њима нема искрености. Данас знам да болеле су је све оне ружне речи упућене не директно њој. И зато је почела да се стиди, и зато ће почети да прећуткује истину и зато ће почети да измишља истину, и зато ће се и повући у самоћу… Волела бих да станем испред ње, да кажем јој да она нема разлога да се стиди, да они треба да се стиде!

Рекла бих јој: „Живот је препун лепих ствари. Ниси ни свесна колико пропушташ тиме што саму себе осуђујеш на самоћу!“ Она ће тек неколико година касније написати: „Живот је тако диван само га треба живјети на прави начин.“

Питала бих је: „Што си незадовољна? Сада си у најлепшем периоду живота, треба да се дружиш са вршњацима. За неку годину у твојој земљи избиће рат, ти ћеш бити избеглица у граду у ком си рођена… и све што ћеш имати биће успомене којих неће бити јер ћеш ти бити САМА!“ Могла бих јој дуго причати о њеном будућем животу, о свему лошем и добром што је чека. Али, знам да не жели да ме слуша. Ми маторци смарамо, ми смо глупи и затуцани, а она је најпаметнија. Оно што њој највише треба је загрљај пун љубави, али она то не жели ни самој себи да призна. Прави се да има срце од камена. Биће повређена, пуно пута ће бити повређена, баш зато што нема срце од камена. И никада неће ни имати срце од камена, иако ће многи веровати да је безосећајна.

Прекинуће све контакте са људима из једног периода живота. (и то ће урадити још неколико пута у животу) Почеће да живи у виртуелном свету, са измишљеним пријатељицама, дописујући се са имагинарним другом, једини коме ће се поверавати биће њен „телефонски пријатељ“. У виртуелном свету се много боље сналази, него у стварном. Лакше је побећи од људи, и после кукати како те нико не воли. Годинама после сазнаће да „пријатељство је двосмерна улица“. Па и од тог сазнања проћи ће године док њен живот не уплови у мирну луку, док коначно не почне да живи реални живот, са људима које воли највише на свету.

Рекла бих јој о болу који наносиће јој људи које не познаје – само зато што постоји, о мржњи која избијаће из уста њених дојучерашњих најбољих другова, о тузи кад напусте те они који су те родили, о беспомоћности пред смртима неких људи које још увек не познаје… Можда би ме и саслушала и после у дневнику записала „ала она матора будала има бујну машту, као да је дошла из будућности. Путовање кроз време постоји само у филмовима, попут оног што одгледах прошле године „Повратак кући„…“

Загрлила бих је, причала јој колико је јединствена баш таква каква јесте, како треба да буде поносна на све оно што издваја је од других. Она би плакала. Мазила бих је по глави као бебу, све док не би заспала у мом загрљају. А ујутру кад се пробуди – питаће се да ли је то био само сан…