о обичним људима

Уђем јутрос у пекару (где иначе купујем хлеб) и продавачица поред поздрава упути питање: „Па где сте ви?“ Ја почињем да одговарам: „Ма, ето, нешто сам месила ових дана па нисмо куповали хлеб… А следеће недеље сам прва смена па се опет нећемо виђати“ Жена која је хронично уморна, која устаје у пола четири да би стигла на посао, која и на +40 напољу ради у просторији у којој је 100, па ипак је увек љубазна, насмејана, упути лепу реч муштерији…

У продавници у којој обављам свакодневну набавку (јаја, млеко, јогурт) постоји неколико касирки са којима се увек лепо испричам. Није ни њима лако, стоје по цео дан на ногама, кад нису за касом тегле кутије и гајбе, распоређују робу на полице… Па, ипак, увек насмејане и љубазне према муштеријама…
Пре извесног времена почели смо да купујемо кафу у пржионици на пијаци. Треба ли да напоменем да је продавачица увек насмејана и љубазна, а моје принцезе се увек лепо испричају са њом…
А тек чика Милан код кога купујемо кромпир, Сузана код које купујемо салату, бака и дека код којих купујемо шаргарепу… Да ли због наших принцеза које су праве мале причалице које сваком измаме осмех, или су ти људи увек такви, али мени заиста сваки сусрет са њима улепша дан. А њих две увек кад крећемо са тезге кажу „Видимо се следеће суботе“…
Пре неких 10-ак година предавала сам једној девојчици која је пала трећу годину (једна од јединица била је и код мене) а мене је обожавала. Много пута сам је питала „Како можеш да ме волиш кад имаш кеца код мене?“ а она је одговарала „Ја имам кеца зато што не учим, а Вас волим зато што сте добар човек“. Увек је била насмејана. Данас има двоје деце и повремено се сетим да јој пошаљем порукицу. Сетим је се врло често, јер ми и само сећање на њу измами осмех. Данас поново предајем једној сличној девојчици, која ми сваки пут кад је видим измами осмех. Оно што ми је још упало у очи код ње је чињеница да је спремна да себи за џепарац заради тако што продаје Авон козметику, што продаје своје старе уџбенике… Једно трезвено, зрело дете, пуно животне радости 🙂
Летос смо позвали комшиницу на Анин и Маринин концерт. Њој је то толико значило да нам је пре неки дан рекла да једва чека следећи концерт, да је обавезно позовемо и да планирамо две карте јер хоће да иде са снајком 🙂

Верујем да свако од вас има много оваквих прича. Данас сам, у аутобусу, док је аутобус сатима стајао у колони због удеса на Ибарској магистрали размишљала о лепим стварима у животу, па се сетих ових позитивних прича…

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s