Спортске активности за децу

Са свих страна нас бомбардују како деца треба што више да се баве спортом, како је то здраво, како треба почети што раније… Писала сам већ о ценама спортских активности у Београду. Али, није само цена у питању.

За већину спортских активности предвиђена су три тренинга недељно који трају сат до два. Већина тренинга почиње после осам навече, јер већина клубова/школица спорта користи закупљене сале од школа које су слободне тек после осам. И сад замислите клинца први разред основне школе, три пута недељно има тренинге по сат времена а тренинзи почињу од осам или пола девет навече. Док се тренинг заврши, док дође кући, док вечера… Пре дванаест не може лећи, а ујутру треба да устане и да иде у школу. Али, родитељи ће ту жртву поднети, јер ће њихов синчина једног дана бити велики, познати фудбалер који зарађује пуно пара! Ја се сећам да сам морала прекинути са тренирањем гимнастике јер су померили тренинге на девет навече и моји родитељи су рекли „То је сувише касно, треба да будеш одморна за школу!“ Зато сам се окренула музичкој школи, где сам часове имала у супротној смени од школе (и данас је настава у музичким школама организована по том принципу). Школице плеса и балета имају пробе два пута недељно, и они врло често имају пробе после осам навече.
А шта са ситуацијама кад родитељи имају двоје деце која имају пробе/тренинге различитим данима? Или још горе истим данима, али на супротним крајевима града, а један родитељ је на послу и не може да вози децу? Или амбициозна деца (или деца амбициозних родитеља) која иду на две или три активности, па нека једна има тренинге/пробе три пута недељно – то дете нема уопште времена да се одмара! (Додуше, неким родитељима и јесте циљ да дете „оптерете“ са што више разних активности да не би морали сами да проводе време са дететом и да смишљају како да му испуне време. Али је битно да ти исти кукају како су деца у школи „оптерећена“!)
Поставља се и питање стручности тренера који раде са децом (а ко смо ми да процењујемо нечију стручност, ко нам је дао право да сумњамо у валидност нечије дипломе само зато што нам тај неко не дозвољава да присуствујемо тренингу?! То је тек посебна прича – родитељи инсистирају да присуствују тренинзима своје деце, а онда они буду гласнији од тренера!), опремљености сале… Знам да је стручни консултант за гимнастику на Олимпијским играма у Рију рекао да у Београду постоји само једна сала за гимнастику где се справе не расклањају, у свим осталим деца по пола тренинга намештају справе. То је онда заиста поражавајућа чињеница. Како можемо очекивати било какав успех са оваквим односом према једном базичном спорту, кроз који би требало сви спортисти да прођу? Слична је ситуација и са атлетиком и са пливањем! Па, ипак, наши спортисти постижу изузетне резултате.
А где је рекреативни спорт у целој причи? Пливачки клубови јако брзо, малтене чим дете научи да плива, убацују децу у такмичарске категорије, где је огроман број тренинга (и тада тренинзи могу да буду током дана!) и стална такмичења. Зар не може неко да иде да тренира пливање или гимнастику или било који други спорт чисто рекреативно, због кондиције, због здравља, због дружења са људима сличних интересовања?

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s