Осмех
Једна од мени најдражих Аниних слика док је била беба је она на којој се смеши у сну. Слика која у моје срце увек изнова улива спокој.
Марину је једино Ана умела да засмеје тако да се зацени од смеха.
А Дуле свима дели осмехе…
„Осмех је танка линија…“ прочитах својевремено неки текст који почиње баш тим речима. Знам да се нисам сложила са тим текстом, а ни данас се не слажем. Јер, осмех је много више од танке линије. Лице човека који се смеши сија неким сјајем који у саговорника улива мир, а на његово лице мами осмех.
Мени дани почињу осмехом, дани су испуњени дечијим смехом (чак и на послу, већина ученика са којима комуницирам се осмехују 🙂 ), пред спавање поглед на три чупаве главице измами осмех… Није нама увек све ружичасто, не цветају ни нама увек руже, али смо срећни заједно и зато нам дани и јесу испуњени смехом.
Осмех ми измаме и песмице које моја деца уче и после рецитују у кући, сва дешавања у вртићу и школи… Радост са којом откривају свет је просто заразна.
Али, да се не лажемо. Одрасли људи нису увек искрени, и њихов осмех није увек опуштајући и смирујући. Не кажу случајно: „Осмехнеш ли се деци, она узврате осмехом. Осмехнеш ли се одраслима, они ће се запитати: Зашто се овај смеје?“
Ја овим текстом желим и вама измамити осмех на лице, уз молбу да постанемо као деца – кад нам се неко осмехне, узвратимо осмехом. Радоваће се тада (најмање) два срца 🙂
cy3a 