Чувајте децу

„У моторном возилу на предњем седишту не сме да се превози дете млађе од 12 година, као ни лице које је под утицајем алкохола, односно психоактивних супстанци или из других разлога није способно да управља својим поступцима.
Дете до три године старости превози се у безбедносном седишту, односно корпи, осим у возилима за јавни превоз путника.
Изузетно од става 1. овог члана, дете до три године, може се превозити на предњем седишту, уколико се превози у безбедносном седишту – корпи, која је окренута супротно правцу кретања возила, када возило нема или је искључен безбедносни ваздушни јастук.
Ближе прописе о начину превожења деце и условима које мора да испуњава безбедносно седиште – корпа доноси министар надлежан за послове саобраћаја.“
– Закон о безбедности саобраћаја на путевима, члан 31.

Колико пута смо чули причу како се „ми нисмо возили у седиштима, па шта нам фали!“ Прво, тада су аутомобили били спорији од данашњих, мање је било саобраћаја на улицама, а људи су некако мање били у журби него данас. А друго, чак и много важније – тада НИСУ постојала седишта за децу!
Када се Ана родила седишта за децу нису законски била обавезна. Али, ми је од самог почетка возимо у седишту. И сада, сво троје се поређају као сардинице позади, свако у свом седишту. Ја сам тада најсигурнија, лично се осећам најбезбедније кад се они тако возе!
Писали су о разлозима ЗА употребу седишта за децу и други, прва ми је на памет пала Ангелина Радуловић

Данас, кад сам пошла на посао… Наилази такси возило. У крилу возача дечак од неких 7-8 година, са рукама на волану, труби ми иако нисам ни закорачила на пешачки прелаз!
Колико пута сам гледала децу како стоје између седишта, како „висе“ кроз прозоре аутомобила у покрету, чак и на ауто-путу!


После тога, на стајалишту, док чекам аутобус, стаје градски аутобус. Излази човек, крупан, са минијатурним кучетом у руци. Поздрави се са неким, који остаде​ у аутобусу, држећи нешто у руци.
Кад се човек са кучетом удаљио, жена која је стајала пар метара од мене, обраћа се старијем човеку: „Видесте ли Ви ово? У сред бела дана?! А ја се још чудим зашто он држи паре у руци, на станици, али све сам видела и све ми је јасно! Мислите да он воли то куче или му је само параван?!“
Замишљам моју децу, која би притрчала том кученцету (као што и прилазе свим кучићима, иако их стално опомињем да не прилазе кучићима које не познајемо!)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s