Задушнице

„Задушнице су дан посвећен молитвама за покој душа наших преминулих сродника. У Цркви се увијек молимо како за живе тако и за оне који су се упокојили, који су у Богу живи, јер Господ Исус Христос је Бог живих, сви су у Њему живи и они који су у овом свијету и они који су већ у наручју Божијем.“
На Задушнице, осим што одем у цркву да упалим свеће и принесем молитве Богу, цео дан размишљам о онима који су ми драги а који више нису ту, са нама…

*

Био је поштен, начитан, свестран. Имао неку благост у приступу, иако знао је бити искључив. Али, они који одрастају без љубави, често се тешко сналазе у животу, зар не?
Причао је како им је учитељ говорио да се припадност народу одређује по оцу. И он се слепо изјашњавао „по оцу“, иако са тим народом није имао ништа заједничког, осим презимена. Писао је ћирилицом, потписивао се ћирилицом, говорио екавски, волео Србију онако како се мајка воли. У време рата у Сарајеву познаници су га с друге стране улице поздрављали: „Где си… Србине!“
Не знам зашто, Али пред очима ми се створио лик тета Љерке из „Зрења“…

*

У животу је знала само за муку. Па, ипак, доживела је да је деца воде на море, дочекала и праунуке… Знала је да се лако наљути, али је у својим осећањима била искрена. Са њом си увек знао шта ти мисли!

*

Гроб… Усамљен, окружен странцима… Сећам се букета ружа који донели су другари из одељења, јер су закаснили на сахрану. И њиховог збуњеног понашања наредних дана, јер нису знали да ли преда мном да се смеју или да певају… Годинама касније, тај гроб је био место мира, где сам читала, писала песме…
Још један гроб, на другом крају истог града… На сахрани сам се исплакала и за неке личне сахране од пре десет и више година… Али, одлазак тог дечака још увек нисам преболела…
И још један гроб… На коме никад нисам била… Недељу дана нисам имала храбрости његовим родитељима да изјавим саучешће, а кад сам коначно отишла, само смо се загрлили и плакали, плакали…

*

Живела је тихо, скромно… И сама у годинама, нарушеног здравља – ишла је комшијама да купи нешто у продавници, да им уплати рачуне… Отишла је како је и живела – тихо и скромно…

*

Марина, Јасмина, Ђорђе, Славен, Стела, Сашка, Миљан, Миодраг… Пролазе слике пред очима… Ко би рекао колика је колона свих оних који одоше пре нас… Многе сам заборавила… Већине се сећам сваки дан…

Advertisements

4 comments

  1. hofmanaginica

    Divan blog, Suzo. Nenametljivo ste opisali šta za Vas znači dan kada se molimo i sećamo onih koji su se upokojili u Gospodu. A posebno mi se dopada što se nijednom rečju niste osvrnuli na hranu koja se iznosi na grob, na one ljude koji su možda gladni pa tu hranu posle odnesu, što niste stavili akcenat na oblik ili veličinu nečijih spomenika. Nema nikakvog pogrešno usmerenog naboja u ovom blogu, već samo ono što treba da bude – molitva, plač i sećanja na mrtve. Tako piše jedna istinski hrišćanska duša, a to ste Vi.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s