„Крилата прича“ – причалица Јелена Јергић

11. марта 2017.

Уживате ли у бајкама, у тајанственим световима пуних чудесних бића, да ли верујете да и животиње причају, да разумније су од људи? Вероватно волите да сами дођете до поуке, а не да испод приче стоји подебљаним словима оно што је аутор смислио као поуку.
Ако је тако, свратите на блог Све у причама бива и упознајте једну дивну причалицу. То је моја оаза мира и љубави. Уживам у свакој речи моје драге причалице, јер на њеном блогу стално откривам ствари које још увек нисам прочитала…

Недавно је издала књигу Крилата прича. Не знам где може да се набави, ја сам је добила на поклон од аутора лично 🙂
„Прича за децу“ која је и више од тога. „Басна“ препуна мудрости. Открива нам један диван свет, које успео је да сачува се од (духовне) пропасти. Чита се у једном даху, али остаје у срцу и мислима дуго…

За разлику од других животиња које реагују на „прву лопту“ и које као стадо иду за овном предводником сова мисли својом главом. (Ја се трудим да будем као сова)

Послушајмо речи мудре сове и размислимо о њима:

„У јесен је тешко разазнати који је, међу свим жутим лишћем, први пао. Такође је тешко спознати због којих је разлога отпао и он, али и сви други након њега. Нама је тешко да спознамо – али њему није.
Ту она показа дрво са кога је беседила, а на чију се крошњу управо почеше обрушавати жуте пеге.
– Дрво га роди и живи с њим, радујући му се једнако и с пролећа и с јесени, јер једно другом дају оно што имају на начин како умеју а све трошећи према потреби. Стога би било крајње неправедно говорити о листу с јесени а о дрвету с пролећа, јер једно без другог не бива. Они су удови између себе.“

„један дом не сме да почива на оном што је “моје” већ што је “наше”. Да се уграђујемо, дакле, а не зазиђујемо! Више зла може нанети оно што је у нама, него оно што нас напада споља. Памтимо зато: домом се може назвати само оно чији смо и ми део и што је део нас.“

„Постоји предање о томе да ће завладати страшно време, где се неће човек и животиња разазнавати, и у којем ће такви самозвани богови као крдо нападати на све који им се буду противили, отимајући и својатајући туђе. А онда ће, кад земља закука и небо зарида, сићи с планине Пастир, који ће доћи да тражи изгубљену овчицу.“

И запевајмо са становницима шуме:

Шумска химна

О, ветре силни, памети света,
да л’ беше скоро ти у мом крају?
Памте ли мене зиме и лета?
Живе ли они који ме знају?

Гле, ја и будан повратак снујем,
сећањем храним дане и ноћи,
једнако жубор и цвркут чујем,
све у сну пита када ћу доћи.

Рашири, ветре, крила рашири
па ме понеси, у шуму врати,
да срце свело пупољак смири
и време опет вечност да прати.

Written by cy3a Објављено под књиге које волим Tagged with #čitajsamnom