„Окупација“ – Матија Бећковић

Свим љубитељима поезије желим срећан светски дан поезије уз једну песму Матије Бећковића:

Кад сте нас већ окупирали
Какав је проблем
Да будете мало љубазнији
Што мора сваку окупацију
Да прати исти буђав израз лица
И нескривеног гађења

Ако се све на свету променило
Зашто би једино окупација
И у трећем миленију
Изгледала као у прва два
Као да нисте ништа научили
Ни од једне претходне окупације

Зашто би уз окупацију на крају историје
Тријумфа људских права и демократије
Била обавезна набуситост и ароганција
Зар већ себи не можете приуштити
Да мало предахнете и у све унесете
Нешто мало лакоће
И колико толико стила и шарма

Што мора поводац да се види
И модрице по врату
Као да су ешарпе скупе
Не може нас нико убедити
Да нема бољих решења
И да све мора бити до краја огољено
Макар на трибинама
О људским правима и слободама

Зар је проблем попустити омчу
Док су камере присутне
Мора ли у сваком кадру
Да се виде дугачке цеви
И чује звека синџира
Зар вам никад није пало на памет
Да најмите неког дизајнера
Да све лепо упакује
У какву шарену амбалажу
Из њиховог богатог репертора
Да све делује дискретније
Подношљивије и прихватљивије
И за вас и за нас

Што сте увек на крај срца
И на ивици нерава
Да нас се подједнако гадите
И кад смо послушни
И кад смо непослушни

Као да ми сами себи
Нисмо довољно одвратни
Па морате да нам дајете на знање
Подвлачите и наглашавате

Зар вас до сада нисмо уверили
Да не бисмо могли без вас
И да вас нема
И да бисмо остали у ропству
И кад бисте отишли
И помакли цокулу с врата

Ко је толико неодговоран
Да сече грану на којој седи
И лиши се неког
Од кога му зависи живот
И од њега све боље зна и уме

Чему претње и уцене
Као да не знамо ко је јачи
И да свакоме није јасно
Да не може бити друкчије
Сувишни су неспоразуми
Кад је већ како јесте
Свак зна и где му је место
И шта му је посао

Свесни смо својих мана
И да никад нећемо бити
Какви бисмо желели
Ма колико се трудили
И давали све од себе
Робови не могу бити идеални

Одрасли смо и одговорни људи
Свесни да мора бити
Тако како је
И да је све обављено одавно
Више нема ни међу лудима
Некога ко се нечему нада

Што би вас болела брига
Кад ми себи у браду гунђамо
И кобајаги пружамо отпор
Тобож постављамо услове
И не пристајемо на све

Чак се толико заборавимо
Да спомињемо мило за драго
И црвену линију
Преко које никад нећемо прећи

А нико нема снаге да ичим мрдне
Зар не би било и у вашем интересу
На овој стопи раста
И достигнутог стандарда
Да нас и сами подстичете
Да се мало бранимо
Што би сваки наш шушањ
Добио размере Принциповог пуцња

Вама би требало да буде симпатично
Да се понекад раскомотимо
Као да нисмо окупирани
И немамо појма у каквом смо положају
Па једино ми морамо да штрчимо
С нашом чувеном храброшћу
Иза бодљикавих жица

Ви најбоље знате да немамо куд
И кад причамо да имамо
Што бисте се ви секирали
Што смо сувише лак плен
И правили питање
Од наших тикова и гримаса
Као да нас нисте проучили боље
Него ми сами себе

Никад нам неће бити јасно
У чему је ствар
И што вам смета
Ако за тренутак заборавимо
И на себе и на вас
Па се макар суботом и недељом
Тамо где нас нико не види и не чује
Разгаћимо и разгаламимо
Као да смо газде у својој кући

Кад је Бог већ тако уредио
Да је вама дан
Кад је нама ноћ
И није се потрудио
Да свима једнако сване
Што се не бисте опустили
Макар док спавате у нашој временској зони
И киша вас успављује
Док ми по ноћном пљуску хитамо на посао
И не видимо у томе никакву неправду

Није тачно да никад није било
Љубазних џелата
Наш највољенији џелат
Био је увек добро расположен
Чак и на џет легу
Кад тек допутује
Са пута око света

Тај се није замарао ситницама
Ни губио контролу над собом
Док одсеца главе
Већ остајао савршено спокојан
Ако је суштина како треба

Да је могло бити боље
Имало је кад да буде
И кад већ нема избора
И немамо куд
Што о томе отворено не поразговарамо
И искрено се заложимо
За окупацију са људским ликом

Не би вам било ни у џеп
Ни из џепа
Да се за неки међународни празник
Сви ухватимо у коло
И загрљени запевамо као браћа
Кад већ равноправни никад бити нећемо
Али да бар све замаскирамо
Да изгледа како није
Ватрено говорећи шта било
Кад већ не мора бити истина

Зар вам не би одговарало
Да своје богато искуство
Пренесемо на неког другог
Зар то није смисао сваке едукације
Немогуће да нисте приметили
Како бисмо и ми волели
Да се над неким натресамо
И ломимо штап
Па испаде да смо последња станица
И немамо над ким
А и не треба нам нико
Док имамо једни друге

И кад паднемо у ватру
И не знамо куд ударамо
Не падамо због вас
Ви немате ништа с тим
Све ће се сломити на нашој деци
И на случајним непознатим пролазницима

Наша кућа је ваша
Ако нас не нађете
Кључ је код вас
Или под отирачем
Мада су врата одавно разваљена
А брава обијена

Матија Бећковић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s