Њен дневник

Недостаје јој мир њеног стана из детињства, њен кутак, полица за књиге, радни сто са фиокама које су пажљиво чувале њено највеће богатство – њене дневнике. Сви простори у којима је после тога живела личили су на железничку станицу. Додуше, ни она није осећала да живи у тим становима, углавном је имала осећај да је ту привремено, у пролазу… Па, ипак, њен верни пратилац кроз све те животне просторе био је дневник. Као да је подсвесно знала, осећала значај записивања својих осећања и размишљања о њима.

А онда је једног дана, тражећи нови стан, јер су је из претходног љубазно замолили да оде, наишла на жену која ће јој наредних година бити замена за њену баку. Та жена је испратила у нови живот… У њеном стану је спознала нову себе, записивање емоција је добило нову димензију…
Нови живот, још један стан… Након неког времена почела је да осећа давно заборављени мир… Али, сад се јавља и нешто никада раније доживљено – трчкарање малих ногу по поду, осмех и руке око врата уз речи „Мама, ја те много волим“…
И било је периода и то јако дугих када је запостављала свој дневник, али му се увек враћала, као и владики Николају… Кад год је тонула на дно, кад год је падала у блато – у њене руке стизале су „Молитве на језеру“… И враћале је на прави пут… Кад год је одлучивала да среди себе, да нешто промени у животу, након симболичног сређивања куће – увек је следило враћање дневнику… Мењала је форму, али осећај олакшања након сваке исписане/искуцане странице није се мењао… Имала је свог личног психијатра, свог психотерапеута који је био савршен – фантастично је знао да слуша, а ћутао је као заливен 🙂
И овај пут је све кренуло са жељом да доведе се у ред, да врати се својим старим добрим навикама које је тако олако запоставила… Па је схватила МОРА да прекине са лошим навикама… И схватила да свој живот не може променити, али свој поглед на живот, осећања која догађаји изазивају у њој – МОЖЕ и МОРА! И, наравно, вратила се дневнику, том психотерапеуту који јој заиста помаже да себе и друге сагледа објективно. И радује се свакој речи коју тамо прибележи. Јер после тога свакодневни проблеми изгледају лакши за савладавање, а она има више снаге за борбу са њима! Захваљујући њему – добила је​ и више времена за децу 🙂

Advertisements

2 comments

  1. Миловановић Синиша

    Топле,људске емоције.Као да осећам како пенкало шкрипи по папиру док пише.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s