Песма о Србима

I

Можда смо били наивни,
живели у неко друго време,
толико друкчије од овог сад.
Можда смо били млади,
имали своје идеале,
ал’ све је сада иза нас.

Волели смо човека
више него Бога,
и мислили да смо најбољи.
„Неће нама нико ништа”,
мислили смо тада,
„сви су људи искрени”.

Стварност је била другачија.
Били смо у сну
из ког су нас грубо пробудили.
Још увек смо поспана нација,
питајући се у чуду
где смо сад погрешили.

II

Сада је дошло ново време,
међупростор, тако ли беше?
Све је то чудно.
Свако мисли само на себе,
људи се полако гасе.
Завладало потпуно лудило.

Тежимо бољем животу,
неко на небу, неко на земљи.
Пријатељи више не постоје.
Убише људско у човеку,
улицом ходају само лешеви,
а ни они се више не броје.

Има ли наде за човека,
или вечито мора да пати?
Јер стално чини глупости,
и чиниће их довека.
Он не жели да схвати
да само су малишани невини и чисти.

Тешко је бити дете,
још теже то и остати
у свету технике, насиља и новца.
Ко је господар ове планете
човек никако да схвати;
и остаје само нацртана овца.

Мали принц наставља свој пут
модрим пространствима свемира,
чинећи тек понеког срећним.
Тај трачак светлости к’о лимун жут,
ипак је само машта
и тренутан бег од стварности.

III

За нас је нешто трајније,
вечито. Да ли је то превише?
Можда смо сувише мали?
Бог од нас то очекује,
и даће нам много више,
кад бисмо му срце и душу своју искрено предали.


Написано у јесен ’98. Тада сам крајичком подсвести начула нешто о бомбардовању. Била сам заокупљена својим дипломским…

Фебруара ’99 сам дипломирала. И отишла до Параћина, да са породицом прославим, да пар дана се одморим, па да почнем да тражим посао. (Занемарићу чињеницу да сам пре одласка послала документа на један конкурс а одговор никад нисам добила). Али, десио се један поломљен кук, па још један… И моји планови се променише…

Баба је била у болници, сломљеног кука. Сваки дан сам ишла до болнице, по два пута, да јој однесем да једе. А онда су је „истерали“ из болнице, без икакве терапије! Лажем, рекли су да узима по један андол дневно!!!

Сутрадан навече почело је бомбардовање…

Ја бринући око бабе у кревету и малог Милоша (који је тад имао непуних годину дана) нисам ни примећивала шта се дешава. Само сам неких пар пута помислила како је интересантно да оба своја рата нисам била са родитељима!

Памтим протесте и транспаренте… Било их је баш духовитих… Неке од порука са тих транспарената сам записала у дневнику:

Тог ратног пролећа у дневнику сам записивала осећања поводом свих тих дешавања, а неке од тих записа сам већ објавила.

Advertisements

2 comments

  1. причалица

    Баш размишљам ових дана како су се наши преци плашили нечасног живота, а ми, изгледа, часне смрти. Па ипак, како рече наш пилот оном америчком што се хвалио како је оборио наш МИГ29: „А да су прилике другачије, да ли би ти изашао мени на мегдан са оваквим авионом какав ја имам, а ја да имам твоју технику и наоружање, бајо?“ Е то је истина! Још увек је битно са које ти је стране срце, а код православних увек мора бити десно.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s