„Лукијана“ – Надица Симић

Надица је моја колегиница, предаје српски. Блага особа која потпуно одудара од већине професора у нашој школи.
Да је Надица објавила роман сазнала сам сасвим случајно, од колегинице која га преводи на енглески.
Не знам где може да се набави, ја сам га пронашла у нашој школској библиотеци.


Лукијана … Жена из средњевековне Србије… У неким тренуцима имала сам утисак да ја доживљавам написано… Жена која има дубок однос са Богом и кроз свакодневну молитву решава животне проблеме… Неко би рекао да је​ она трагична личност, али живот у средњевековној Србији је другачији од данашњег. Ја већ неколико дана идем на посао и враћам се са Лукијаном… Она даје одговоре на велика животна питања али и пружа нам зрнца животне мудрости.


„Тај Серафимов сан… пут који не проналази… не знам… можда носи неки одговор у себи за који Серафим још није спреман… Господ зна.“
„Некада нам је суђено да упознамо људе који нам измене живот“
„- Шта је заборав!?
– Када не хранимо мисли оним што је прошло.“
„волети значи распињати себе за другог“

Лукијана је и детиње радознала: „Развесели је изненадна лепота призора“

Речи и реченице у роману нижу се лако, подсећају на средњевековни вез (којим се Надица, између осталог, бави), па ипак остављено је довољно простора читаоцу да измашта своје Ново Брдо, своју Лукијану…

Хвала Надици на изузетној допуни мог скромног знања о животу у средњевековној Србији!

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s