Дан кад је отишао…

Када су га тог дана примили у болницу и заказали хитну операцију рекла јој је да би било добро да оду до цркве и да упале свеће, да помоле се за њега. Страх у њеним очима, њено одлучно: „Нема потребе, још је жив!“ паралисало је! Свих наредних месеци била је паралисана. До њене свести је допирало само оно што су јој говорили, ништа није питала…

Када га је последњи пут видела, у болници, прикљученог на апарате, није могла да сакрије шок – био је само сенка, тако беспомоћан. Покушала је да одглуми, али он је знао…
Када је тог јутра зазвонио телефон – знала је… Прочитала је отпусну листу и иза оних неразумљивих латинских израза, иза хладног лекарског навођења чињеница схватила све. Али, правила се да не разуме, пустила је да је воде. Није могла ни сузу да пусти јер је болело сазнање да она није учинила све што је могла. Одузели су јој молитву за њега, а сада га више нема!

Па, ипак, данас је захвална што су је поштедели, што у њеном сећању и даље је снажан, насмејан, пун живота. И данас је поносна на њега, на све оно што учинио је за њу, на љубав која још увек живи у срцу њеном!

Advertisements

2 comments

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s