Дреновачка тајна

Док је излазио из аутомобила размишљао је о томе како не воли сахране. Углавном их избегава, чак и оне којима по службеној дужности мора да присуствује, али у питању је његов деда, човек који га је научио свему што зна. Можда због тога и не може да прихвати чињеницу да је његов деда имао снаге да сам себи одузме живот.

Пришао је ујацима и као прави мушкарац храбро и без суза причао са њима, климајући повремено главом. Они су његово ћутање протумачили као уобичајену тугу коју су и сами осећали.
Сусрет са мајком био је много тежи, јер је она у кратком року остала и без мајке и без мужа и сад без оца. Није могао да је препозна, иако је од последњег сусрета прошло свега неколико дана. Црна хаљина и црна марама као да су је прогутале, а очи црвене од суза сабласно делују на мртвачки белом лицу. Колико год да му је ово поређење деловало шаљиво, није се насмешио, него јој је пришао, загрлио и дуго, дуго мазио по глави као што је она њега док је био дете… Једино је мајка знала његов прави идентитет и молећиво га је погледала. Само је још јаче привио уз себе и тихо рекао: „Не брини мајко, зато сам ту и нећу отићи док не откријем истину!“

Наш народ је толико сујеверан да и у томе што је сунчан дан за сахрану они виде наговештај нечег лошег. Стајао је поред мајке, чврсто је загрливши и гледао у њиве иза гробља по којима ветар исписује таласасте шаре лелујајући младе стабљике пшенице. Мајка се наслонила на њега, знајући да сада није сама, да овај стамени горштак кога је пре 40 година с муком родила, увек одржи обећање. Била је поносна што поред ње стоји детектив Влатко Бајић и што само она зна ко је он. У селу су га сви знали као Мићу Рајковог.

Док је Мића седео у дворишту и чекао да дође ред на његову совру, јер мушкарци за даће не улазе у кухињу, а дан је сувише леп да би стајао у загушљивој соби, слушајући нарицање комшилука иако је врло добро знао шта заиста мисле, пажњу му привуче сашаптавање иза његових леђа. Држећи цигарету у руци, која му је већ годинама само део имиџа остављао је утисак тужног човека који је управо сахранио деду. Зато су људи поред њега отворено причали (не баш гласно, додуше) јер су веровали да их не чује.
„Он је био депресиван већ дуго… Смрт жене, па сина… Не, дефинитивно није био свој…“
„Рекла ми је Миленица да је ишао код психијатра, преписао му неку тешку дрогу…“
„Миленица ти је то рекла?“
„Па, да, она га водила код психијатра после Недине смрти, не би преживео без те дроге!“
Миленица… Никад му се није свиђала… Са оним коњастим лицем… Никад му није било јасно шта је ујка Млађа видео на њој… И зашто је остао са њом, иако није могла да​ рађа…

Тужне су сахране самоубица. Још тужније совре после сахране… Јео је оне залогаје, иако је имао утисак да они њега једу. Миленица му се смешила и причала како јој је много​ жао „маторог“… Наслутио је оно што није изговорила – лакше им је без њега, сад могу поделити имање како хоће…

Ујка Млађа је наредних дана стално био код њих. „Твојој мајци није добро, да не остаје сама… А још си ту?! Кад идеш?!“ Свако јутро га је испитивао. Сада је први пут осетио колико је брат његове мајке хладан и далек. Мајци није ништа говорио, пустио је да тугује у соби, да моли се испред иконе светог Ђорђа. Јели су заједно у тишини, кол’ко да одуже ред према себи. Свако вече пред спавање, мазио је мајку и причао јој о занимљивим случајевима које је решавао. Деда је волео што је Мића постао познат детектив. Са поносом је читао све текстове о успесима детектива Влатка Бајића и гледао све емисије о њему. И свима је говорио „Он мора да је наше горе лист, такву мудрост само Црнотравци имају“ Поштовао је њихову одлуку да се представља именом свог најбољег пријатеља који је изгорео у пожару у коме је Мића задобио гадне опекотине лица, али је преживео. Пластични хирург га је оперисао према Влатковој слици (срећом па су личили, многи су мислили да су браћа), а о Мићи се у Београду ништа није знало. Мића је постојао само у селу Дреновац где је долазио до пре пар месеци једном у пар година​. Осетио је још у том пожару, пре десет година, да се нешто чудно дешава, али тада је био само младић који сем своје интуиције није имао ништа.

Дреновац је једно од села које полако изумире. Последњи плач беба у Дреновцу се чуо пре двадесет година кад се родила Николија, његова мала сестрица која је након месец дан умрла у сну. Њена мајка, његова ујна Милојка, је скренула памећу, а ујка Пера је отишао из Дреновца и никад више није дошао.
Пренуо се, чувши нарицање споља „Аој, Млађо, црни Млађо, упропасти мене младу, па сад среће немам ја“ Али, глас није био Миленицин…

Следећег јутра, дођоше из Немачке деца ујака Роћка, његови вршњаци с којима се сјајно слагао све до пожара. Отада се ниједном нису видели. Бојан и Јелена су отишли у Немачку, тамо су живели на високој нози, у Дреновац уопште нису долазили. Али, дедина смрт их је поново све окупила. Мајки је било драго да их види на окупу, волела их је као свог Мићу. А он је први пут у последњих пола године видео осмех на њеном лицу…
Засели су до дубоко у ноћ. Причали, сећали се детињства, сећали се деде који је био лафчина. А онда одједном, као и прошле ноћи, поче нарицање „Аој, Млађо, црни Млађо, упропасти мене младу, па сад среће немам ја“ Сви се погледаше. Јелена се видно стресла. И прва је проговорила: „Јадна стрина Милојка… Никоме није смела своју срамоту рећи… Заклела ме је да ћутим, али сад кад деде више нема да брани Млађу не могу да ћутим… Она је чика Перу искрено волела и желела је да се уда за њега, маштала о белој венчаници… И он је њу волео, био је слеп од љубави, зато ништа није ни приметио… Веровао је да се сва тројица лепо слажу, чак их је и звао Три мускетара. Тата и чика Пера јесу били мускетари. Тетка их је сву тројицу волела, можда ни она није знала шта се дешава… Али, Млађа је живо зло! Он је стрину Милојку из ноћи у ноћ спопадао, месецима пре венчања… Ушуњавао се код ње… А она није смела ником да каже… У првој брачној ноћи, признала је чика Пери све, он је загрлио и рекао да му неће дати да​ јој приђе… И тако је и било… Све док се Млађа није оженио са оном вештицом… Он је њој рекао да га је Милојка преварила, да је требало да се уда за њега… Лагао најстрашније… Кад се Николија родила, ни чика Пера ни стрина Милојка нису видели ништа чудно да Миленица пази на бебу… Тек тад је Млађа почео да се иживљава… После Николијине смрти, отерао је чика Перу, рекавши да је он крив за смрт детета, јер му је отео прву љубав… И до данас он сваке ноћи спопада Милојку, а кад он оде она кука на сав глас…“
Бојан је пребледео, као да је тек тад схватио… Али, ништа није рекао!

Сутрадан је отишао до Црне Траве. Цео дан га није било. И наредних неколико дана је одлазио, по цео дан избивајући из Дреновца. Јелена и Мића су проводили време заједно, надокнађујући пропуштене године. Над Дреновцем се надвио неки тамни облак, али сви су се правили да га не виде. Млађа је и даље свако јутро испитивао Мићу и Јелену кад ће да иду, упадљиво испитујући шта то Бојан „мути“. Они су му одговарали да обилази девојку, која живи у великом граду и не може да се ломата по овом њиховом блатишту…
Мића је, такође, контактирао своје сараднике и наредио им да му прибаве „оне“ папире и да му пошаљу у пошту у Црној Трави, са личном испоруком на име Бојан С.

Након недељу дана, тројка је поново седела у соби, док је Дреновац спавао. Сашаптавали су се и проучавали папире које је Бојан донео: извештај о смрти Николије С. у коме се наводи да је смрт изазвана гушењем, иако је на папиру који су породици дали писало „природна смрт – смрт у сну“; DNK анализа која потврђује да су Николијини родитељи заиста били Милојка и Пера (иако је Млађа причао по селу да се не зна чије је дете, јер се она курвала са ким год је стигла); налаз лекара о дедином здравственом стању у коме се наводи да је потпуно здрав, али му се због туге саветује узимање благих антидепресива што је он категорички одбио и потписао се! (Миленица је по селу показивала папир у коме пише да је деда шизофреничар, параноичан, депресиван и да му се налаже узимање јаких антипсихотика под строгом контролом медицинског особља, а гле чуда – она је била медицинска сестра); извештај адвоката у коме стоји да су Млађа и деда долазили да измене тестамент, али су се посвађали у канцеларији па нису (иако је Млађа тврдио да је деда одавно све преписао на њега јер га једино он није разочарао); извештај о пожару у коме је Влатко погинуо, а Мића задобио гадне опекотине у коме се наводи да је пожар изазван у стану на петом спрату, испод собе у којој је Мића требало да спава, али су се те ноћи заменили јер је он требало да „приведе“ девојку па му је следовао брачни кревет у суседној соби, поред тога пламен је био усмерен на центар плафона, тачно испод кревета, због чега је, иако се пожар проширио и на суседне просторије Мића прошао само са тешким опекотинама; извештај​и о смрти Мићиног оца и деде који наводе да су обојица умрли од јаке дозе антипсихотика помешаних са алкохолом…

Сутрадан ујутру у Дреновац је дошла полиција да ухапси Млађу и Миленицу. Миленицу за убиство бебе Николије, Рајка и деде, а Млађу за силовање, као и за покушај убиства подметањем пожара. Детектив Влатко је успешно решио још један случај, а Дреновац је најзад могао ноћу мирно да спава… Пера се вратио, тако да он и Милојка коначно могу да живе своју љубавну причу…

Advertisements

10 comments

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s