Мало се хвалим

Човек је биће природе. А у природи постоји један устаљени циклус: рађање, живот током ког се дешавају разне промене и умирање. Зашто нам онда, упорно, намећу тај императив вечне младости, лепоте и здравља?! (При чему, ово последње – императив здравља, више се односи на визуелни део, да особа изгледа здраво!) У свакодневној трци, за парама, за послом, за ужицима свих врста, као да смо заборавили лепоту малих ствари… (Да се не лажемо – паре су потребне, али првенствено зато да нам омогуће испуњавање потреба!)

Људи су заборавили да слушају једни друге, јер су заузети причањем (хвалоспевима) о себи! Аутобуси су пуни људи који стављањем слушалица у уши улазе у неки свој свет (неки од њих кажу да не могу да замисле да немају слушалице у ушима, можда чак и спавају са њима?!), ретко кад у аутобусу чујем неки леп разговор између двоје људи, није важно да ли су пријатељи, или су се само случајно затекли на истом месту у исто време. У кафићима, уместо да људи за истим столом разговарају они врте нешто по својим телефонима…
Заборавили смо да се смејемо…

Данас, док сам чекала аутобус, из аутобуса излази мајка са бебом у рукама, случајно додирне неког од путника на станици, окрене се и са широким осмехом каже „Извини“
Док чекам на пешачком прелазу, стаје возач и просто осетим осмех на његовом лицу
Месар, љубазан младић, сваког од нас са осмехом услужио
Пре неки дан, улази баба у аутобус и хоће да купи карту. Возач јој каже да седне. Кад се разишла гужва на вратима и он кренуо, пружа баби паре уз осмех „Купите унуку чоколаду“

Кад сам преподневна смена устајем у 5. Доручкујем и пијем кафу натенане, уз цвркут птица, који једино у то доба дана чујем. На тај начин заиста напуним батерије и цео дан се осмехујем…
Док возим се аутобусом, осим што читам или куцкам по таблету (између осталог, и овај текст куцкам у вожњи), врло често подигнем поглед и загледам се у пејзаж око себе: куће, дрвеће, цвеће у баштама… Све то измами осмех на лице…
Можда ме је зато толико обрадовала разгледница коју је Ана послала са Таре – приказује природу у свој својој лепоти 🙂

Волим да застанем поред вртића или паркића и да посматрам децу како се играју, а верујем да већина вас воли да гледа мачиће кад се играју са клупком вуне…
Понекад неке од ових слика успем да преточим у речи… У последње време било је јако пуно позитивних коментара на блогу, везаних за моје писање. Можда је највећа похвала сазнање да ће бајка „Каја и Лаза“ бити објављена у августовском броју часописа „Књижевне вертикале“

Па, ипак, ја сам само обичан електро инжењер, мајка троје деце, која покушава да успостави равнотежу међу свим својим интересовањима, стављајући децу и породицу на прво место…

Advertisements

One comment

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s