Рекреативци играју „Чачак“

У септембру месецу, кад су почеле пробе у новој сезони, дочекала нас је информација да ћемо учествовати на Етно фесту. Некако у исто време почели смо да спремамо и нову кореографију (Чачак), и ја сам у својој наивности веровала да ту нову кореографију спремамо за Етно фест. Сада знам колико је тешко спремити и увежбати кореографију!

У почетку нас је тренер ређао у неколико редова, па смо морали да се провлачимо једни између других… Било је сударања, али и смеха.
Онда је дошао октобар, ми смо почели да се спремамо за Етно фест
Затим су уследиле припреме за новогодишњи концерт, мењање већ увежбане кореографије (Влашко), спремање старе (мени нове) кореографије (Са-са), коју сам тек на пробама у мају потпуно научила!
Оно што је мени посебно драго је чињеница да се много лепо слажемо, јер смо сви дошли ту да се опустимо после напорних дана и животних обавеза, све нас повезује љубав према фолклору, свима нам прија тих сат времена „ђипања“ после којих будемо скроз мокри и исцрпљени, али испуњени дивним осећањем унутрашњег задовољства. Смех и „ћаскање“ у паузама, док „хватамо ваздух“ додатно доприноси добром расположењу.

Нова година. „Чачак“ добија неки нови облик. Сво оно сударање из септембра је замењено преплитањем и уметањем, допуњено новим сударањем. Па онда премештање „ти ћеш тамо, ти ћеш овамо“… Радови на „Чачку“ су неколико пута били прекидани због других активности. Додуше, ишли су, корак по корак, део по део, али је нама изгледало да никад неће доћи крај. Ми смо „матори“ (само по годинама, духом смо права деца 😉 ), већина никада није играла фолклор, па нам цела прича делује поприлично конфузно. Али, зато се шалимо и смејемо, па нема везе што се сударамо и што понекад не знамо ни где се налазимо, ни где треба да идемо…
Додуше, имали смо и пар правих рекреативних проба, када смо играли „за своју душу“, када нам је било важно само да се ухватимо у коло, а игра је сама текла…

И тако смо ми, миц по миц, успели да стигнемо до краја. Крај, када лупимо ногом у под, није био само симболичан, спонтано смо после тог ударца сами себи дали аплауз. Осмеси на лицима су говорили све!
Након тога следило је увежбавање – „озбиљан рад“… Проба траје до 11, а у 10 до 11, 15 до 11 тренер каже „ајмо сад Чачак“! И стално премештање са позиције на позицију. Буквално до две пробе пред концерт нисмо знали ко све игра, ко је на којој позицији. А онда је уследила генерална проба. Кад сам кренула муж ме је испратио речима „значи, долазиш око пола 1“ (пробе су од 10-11, ја обично дођем кући око пола 12). Проба физички напорна, нарочито за нас који обе вечери наступамо. Једна кореографија, кратко „узимање ваздуха“, друга кореографија… „Чачак“ у пуној брзини (ми смо га на пробама вежбали са мало споријим темпом), што нам је додатно избило ваздух. Не ваља ово, не ваља оно… Води рачуна о овом, мисли о оном… Више нисмо знали где ко игра, за коју кореографију се постављамо… Проба на сцени – само још већи хаос створила. Разишли смо се кућама са осећањем „на шта ли ће ово личити“. А мој муж омашио само за петнаестак минута 😉


И поново се показало да публика даје инспирацију!
Прво вече играли смо кореографију коју већ годину дана играмо, са малим изменама. Бројчано многобројнија у односу на прошлогодишњи наступ. И, много, много увежбанија. И зато, кад погледам снимак, јасно ми је зашто публика сваки пут на исти начин реагује:

Друго вече. Премијерно извођење „Чачка“.

Пре концерта пита ме једна познаница, која је начула да играмо „Нови Чачак“:
– Је л’ то уз оне трубаче, Дејана Петровића?
– Да!
– Ау!
– Е, баш тако! Ау!

Многи су имали трему. Једна рекреативка је чак рекла да не зна да игра, на шта сам ја одговорила „Нисам ни ја знала Са-са, па сам га два пута играла“. Ја сам све ово доживела као једно дивно, опуштајуће дружење, које као крајњи резултат даје наступ пред публиком. Али, реакција публике нам, ипак, даје онај осећај одговорности да дамо све од себе, да не изневеримо њихово поверење!

Поново смо наступали пред крај концерта. Сала препуна – људи су стајали са стране! И почиње музика. Истовремено крећу и овације публике, толико јаке да се музика није чула! Јесмо се сударали и грешили (додуше, из оправданих разлога: „ко ли је овде поставио оркестар?!“ 😉 ), али смо одмах хватали ритам и настављали даље. До краја! И ударца ногом! Кад нам је свима пао камен са​ срца:

Што рече једна наша другарица која нам је била подршка у публици:
„Imate sjajnu energiju koju publika oseća zato i dobijate najači aplauz.“
А ја додајем „И ми имамо најбољу публику на свету, која нам је права инспирација!“

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s