„Арарат“ – Лајош Зилахи

Да нисам чврсто себи обећала да ћу прочитати СВЕ непрочитане књиге са полице, вероватно бих, након пола предговора у коме сам аутор пише хвалоспеве о себи, одустала.
“ ‘Арарат’ је највеће дело светске књижевности… У роману је с успехом остварено оно о чему су Достојевски, Флобер или Мопасан узалуд сањали… У „Арарату“ нема ниједног сувишног лика, мада број личности у њему за педесет и три премаша број учесника у „Рату и миру“ у коме, као што је познато, дефилује ни мање ни више од седамсто и деветнаест личности. Али, док Толстој од овог броја најмање њих шест стотина оставља неосветљене, у „Арарату“ је и најситнији људски портрет сав у блиставом осветљењу, некада дат само са неколико редова, па ипак тако да просто зрачи из себе мирис људске плоти…“
Сада, када сам роман прочитала, знам да бих се покајала.

Роман описује живот становника мађарског дворца Арарат, породице Дукај. Од свих њих најблискија ми је Зија, вероватно зато што је најприроднија. За такав њен карактер добрим делом заслужна је дадиља, францускиња Берили.
„Тако је, без икаквог педагошког усмеравања, просто оном љубављу коју је из себе зрачила, проширила хоризонте Зијине душе и научила је да се одсјаји животних лепота могу наћи не само у дворцу и у палати у Септемвирској улици, не само у затвореном кругу сопственог живота него и свуда разасути по свету.“
Иако су бескрајни описи развлачили и разводњавали радњу, уживала сам у њима, јер их је стварно маестрално написао.
„Напољу је све изгледало нестварно: сунчев сјај, укус ваздуха, лишће врбе које је шумело на ветру, и страховито висок и удаљен небески свод. Дечаци су неколико тренутака немо упијали у себе силну мистерију живота, који – нека нам се макар и на тренутак учинило да ћемо га заувек изгубити – делује на нас као доживљавање неког чуда од кога нам затрепери срце.“
Са друге стране, кроз опис мађарске свадбе и живота мађарске аристократије схватила сам неке историјске чињенице којих раније нисам била свесна.
„Ништа Мађару не помаже што се зове макар и гроф Дукај, у очима западњака он је још увек припадник народа који носи кожне штитове и пије кобиље млеко. Нажалост, овакво подозрење западног света према Мађарима није увек безразложно.“
Колико сам се шокирала кад сам схваатила да спавање до подне, сваконоћне теревенке уз симболичан „рад“ током дана нису изум Србије деведесетих!
Плакала сам кад је Зија доживела саобраћајну несрећу, веровала сам да је погинула. Али, кроз понашање њеног оца после несреће постаје јасна једноставна животна истина – треба живети живот у садашњости дозвољавајући срцу да нас води!
„Слугањска душа … увек служи господара а не човека.“
„Познавао је он добро ту врсту библиофила којима се може свашта утрпати, само ако трговац хоће да нешто слаже у вези с књигом. Нажалост, и гроф Дупи је припадао тој врсти.“
„Рере је био неспособан да прави разлику међу овоземаљским стварима, и као што ћемо ускоро видети, догађаји који су уследили показали су да је био потпуно у праву.“
„А политика?
– Она вам тачно личи на неког крајње недотупавног човека који бесно галами.“

„Није важно како је мислио пре пет или десет година. Кад човек једном постане министар он не мисли више главом већ стражњицом којом се залепио за фотељу.“
Роман се симболично завршава смрћу грофа Дупија, Зијиног оца, која наговештава крај једне епохе и долазак новог доба!

Advertisements

6 comments

  1. Миловановић Синиша

    Сећам се када је тата донео Зилахија,прво сам узео „Заробљенике“ и књига ме је пореметила скроз.Пуно година ми је требало да узмем у руке остале

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s