Двадесет пет година после

Двадесет и пет година… Цео један живот… У мом случају – неколико живота!
Много тога се издешавало у мом животу, много пута сам мењала место живота, много људи је прошло кроз мој живот, а јако мало њих је још увек присутно…
Отишла сам без икаквих очекивања, јер заиста нисам знала шта ћу доживети. Данима пре сусрета почела је да ме хвата она слатка трема ишчекивања… Па, ипак, трудила сам се да ништа не замишљам, већ да чиста срца одем у сусрет са прошлошћу…

Са некима од њих ступила сам у контакт још давне 2004. Дописивали смо се и полако почели да прикупљамо информације о нашем малом јату разбацаном по целом свету. А онда, једног дана, сазнам да је један наш школски друг умро. У сну. А таман је средио свој живот!

Пре пет година, кад су се први пут састали ја нисам отишла. Два месеца пре тога умро ми је тата, а и Марина је била сувише мала. Лако је било наћи изговор.
Кад сам после тога гледала слике… Помало ми је било жао што нисам била…
Али, кад је једна од особа са тих слика умрла, обећала сам себи да следећи сусрет нећу пропустити.

Тринаест година је прошло од последњег боравка у Сарајеву! За то време толико тога се издешавало…
Па, ипак, кад је аутобус дошао до Романије пробудила су се осећања од пре 18 година:
„У мени осећаj смирености, љубави, радости – као да jе Бог поред мене (а знам да jесте)…“
„Добро познат пеjзаж, питом, сањив и влажан од кише“, нарочито зато што се Романија потрудила да нам покаже своју дивљу и непредвидиву страну – ухватио нас је пљусак са градом…
Слатко ишчекивање се појачало… Као кад се после дугог пута враћате кући, па вам последњих пола сата вожње трају бескрајно дуго…

Сусрет са школским друговима, после 25 година… Скоро сви су остали исти, а ипак тако другачији. Током разговора испливавале су на површину ситнице по којима су били препознатљиви.
Сусрет две жене слично трагичних судбина, пун суза и саосећања…
Сећање на двоје умрлих другова, тако болно још увек…
Констатација да постоје особе за које нико не зна шта се десило (али то је вероватно тако свугде и у свим генерацијама)…
Један човек ме очигледно заменио са неким, али толико је био сигуран у себе „ни секунду се ниси промјенила, све је исто, и коса, ниједне сиједе…“ да ми је било жао да му разбијем ту илузију…
Неки нису дошли из оправданих (лепих) разлога 🙂
Разговор… Сећања која навиру… Толико различита код сваког од нас… „Као да нисмо ишли у исту школу“
Многе је живот удаљио од онога у чему су били најбољи и доделио им потпуно другачије улоге, у којима се сјајно сналазе…
Пријало је „путовање у прошлост“, пријало је сагледавање оних клинаца од 15-18 из садашње перспективе… Размењени су бројеви телефона… Да ли ће се нека прекинута „пријатељства“ поново наставити време ће показати…
Наша генерација има један додатни, тежак терет. Али, сад смо довољно зрели да знамо како да га носимо. И већина нас може с пуно права рећи „мој највећи успјех је то што нисам постао ни алкохоличар ни наркоман!“

Мозаик мог живота има пуно рупа. За многе од њих сам сама крива. Мада, чак и те рупе сведоче о свему ономе што сам преживела, о свим људима који су били део мог живота, иако је њихово место на мозаику празно, о свим местима на којима сам живела, јер је све то направило мене баш оваквом каква јесам. И зато, кад погледам на овај рупичасти мозаик, ја осмехнем се, јер знам његову вредност 🙂

Advertisements

10 comments

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s