„Ми“ – Јевгениј Замјатин

Пре неколико месеци на некој групи на фејсбуку повела се дискусија о књигама научне фантастике. Додуше, могуће да је првобитна прича почела са филмовима научне фантастике, заиста се више не сећам. У сваком случају, неко је споменуо „1984“ – Џорџа Орвела (једна од књига која је на мене оставила јако мучан утисак, знам да сам рекла кад сам је прочитала „сад и никад више“. Слично као и филм „Матрикс“). Други се надовезао, наводећи књигу „Ми“ Евгенија Замјатина као претходника, можда чак и инспирацију за „1984“. Наглашено је да се књига не може набавити у штампаном облику, па сам скинула .pdf издање. (У међувремену сам сазнала да се ова књига, ипак, може пронаћи, па кога интересује… )

Од поновног сусрета са „Последњим хришћанином“ Исидоре Бјелице некако су ми се намештали филмови који описују „идеалан“ свет будућности, свет у коме свако зна своје место и улогу, али за све оне који се не уклапају у понуђене шаблоне следи казна – прогон из тог идеалног друштва: Давалац и Другачија. Некако се књига „Ми“ показала као логичан избор, иако је на ред дошла стицајем околности (требало ми је неко штиво за читање у аутобусу, књиге са полице нису могле да стану у ташну коју сам тих дана носила, а таблет свакако стално носим са собом, па сам могла читати .pdf издања. У међувремену је стигла нова ташна 🙂 )
Занимљива ми је идеја света заснованог на математици, у коме је чак и поезија и музика заснована на математици. Главни јунак саставља писмо житељима неких других планета, описујући „рај“ на земљи. Аутор овог романа је Рус, а роман је написан у годинама после Октобарске револуције која је покушала да убије Бога. Можда је кроз овај роман и сам аутор хтео да искаже своја недефинисана осећања према вери и свему ономе што је пре 1917-е за руски народ био саставни део живота. Иако нема класичног „срећног краја“ (ова класа књига и филмова углавном и нема класичан „срећан крај“, евентуално постоји назнака нечег новог што би могло бити. Неки шаблон је да „идеално“ друштво изопшти „непослушне“ или их врати у „машину“) овај роман није оставио мучан утисак на мене.
Кроз цео роман провлаче се осећања главног јунака, донекле подсећа на тинејџера који поново открива свет око себе, гледајући га сад потпуно другим очима. Сва његова збуњеност, несигурност и страхови блиски су обичном човеку који је навикао да верује медијима, па чак и кад је сам свестан да медији лажу он и даље налази начина да барем себи објасни да су медији, ипак, у праву. Сама чињеница да не постоји приватност, да су бројеви у тој држави апсолутно свесни да сваки њихов покрет прате будне очи Добротвора тако личи на данашње време у коме „чика Гугл“ зна све о свакоме од нас!
Љубав је та која узбуркава свакодневни живот главног јунака и наводи га на преипитивање свега! Не знамо шта се десило са његова два женска броја који су му била важна, знамо да је он враћен „у машину“, али верујемо да је нови живот, ипак, победио остављајући наду у другачије сутра!

„brzina jezika u sekundi uvek mora biti malo manja od brzine misli u sekundi, a nikako obratno.“

„Znanje koje je apsolutno uvereno da je nepogrešivo — to je vera.“

„Onim dvoma u raju bilo je dato da biraju: ili sreća bez slobode — ili sloboda bez sreće; trećega nema.“

„Znači — voliš. Bojiš se — jer je to jače od tebe, mrziš — zato što se bojiš, voliš — zato što ne možeš da pokoriš. Jer se samo i može voleti ono što je nepokorno.“

„Moja matematika — do ovog trenutka jedinstveno, čvrsto i nepokolebljivo ostrvo u čitavom mom iščašenom životu — takođe se otisnula, zaplovila, zakovitlala se. Onda je, dakle, ova besmislena „duša“ — isto tako realna kao i moja unifa, kao i moje čizme, mada ih ja u ovom trenutku ne vidim (one su iza krila sa ogledalom na ormanu)? I, ako čizme nisu bolest — zbog čega je „duša“ bolest?“

„I evo dva tasa na terazijama: na jednome je gram, na drugome — tona; na jednome je — „ja“, na drugome — „Mi“, Jedinstvena Država. Zar nije jasno: da je potpuno jedno te isto misliti da „ja“ može imati izvesnih „prava“ u odnosu na Državu, i misliti da gram može da uravnoteži tonu. Odatle — raspodela: toni — prava, gramu — obaveze; i eto prirodan put od ništavila ka veličini: zaboraviti da si gram i osetiti sebe milionitim delom tone…“

„U drevnom svetu — to su shvatali hrišćani, jedini naši (mada veoma nesavršeni)
prethodnici: smernost je vrlina, a oholost — porok, i da smo — „MI“ — od Boga, a da je „Ja“ — od đavola.“

„Ja osećam sebe. Ali osećaju sebe, saznaju svoju individualnost — samo povređeno oko, prst koji se gnoji, zub koji boli, zdravo oko, prst, zub, — njih kao da i nema. Zar nije jasno da je svest o svojoj ličnosti — samo bolest.“

„ako sa ,,Lj“ označimo ljubav, a sa ,,S“ smrt, onda je Lj=f (S), tj. ljubav i smrt…“

„Ja vidim kako svi glasaju za Dobrotvora; svi vide kako glasam za Dobrotvora ja — i može li biti drugačije kad su „svi“ i „ja“ — jedno jedinstveno MI.“

„- Ko je — „protiv“?
To je oduvek bio najveličanstveniji trenutak praznika: svi ostaju da sede nepomično, radosno oborivši glavu pred blagotvornim igom Broja nad Brojevima. Ali tada sam sa užasom, ponovo začuo šuštanje: najlaganije, kao uzdah, — bolje se čulo kad su ranije mesingane trube svirale himnu. Tako poslednji put u životu jedva čujno uzdahne čovek — a unaokolo svima blede lica, svima su hladne kapi po čelu.
Podigao sam oči — i …
To je stoti deo sekunde, za dlačicu. Video sam; hiljade ruku su se podigle uvis — „protiv“— i pale. Video sam bledo, prekriženo lice Y, njenu podignutu ruku. Pao mi je mrak na oči.“

„Kakvog ima smisla kad su već svi srećni?
— Recimo: dobro, nek je čak i tako. A šta onda dalje?
— Smešno! Potpuno dečije pitanje. Ispričaj nešto deci — sve do kraja, ona ipak pitaju: ,,a dalje, a zašto“?
— Deca su jedini smeli filozofi. I smeli filozofi su — obavezno deca. Baš tako, kao deca, uvek i treba da bude: ,,a šta dalje“?
— Ničega nema dalje! Tačka. Po čitavoj vasioni je — ravnomerno, svugde — razliveno…
— Aha: ravnomerno, svugde! Eto baš tu i jeste ona — entropija, psihološka entropija. Tebi, matematičaru — zar tebi nije jasno da su samo razlike — razlike u temperaturama, i u toplotnim kontrastima — da je samo u njima život. A ako su svugde, po čitavoj vasioni podjednako topla ili podjednako hladna tela… njih treba sudariti — da bi nastala vatra, eksplozija, pakao.“

„Besmisleno — zato što je ova moja dužnost još jedan zločin. Besmisleno — zato što belo ne može istovremeno biti i crno, dužnost i zločin se ne mogu poklapati. Ili u životu nema ni crnog ni belog, i boja zavisi samo od osnovne logičke premise.“

„Tad sam iz sopstvenog iskustva video da je smeh — najstrašnije oružje: smehom se može ubiti sve — čak i ubistvo.“


Овим текстом допуњавам свој допринос акцији #trenutnocitam

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.