„Бдење“ – Дејан Златић

Поново покушавам да активирам рубрику #čitajsamnom. И ове године сам на goodreads
себи поставила задатак да прочитам 12 књига, што би значило по једну књигу месечно. Прошле године нисам успела да остварим свој циљ, али ћу се, надам се, сада боље организовати.
Почињем са књигом мог драгог колеге блогера Дејана.
. Иако сам је још у јануару прочитала, тек сад нађох времена да саберем своје утиске!


У питању је још једно Дејаново ремек-дело!
На самом почетку, вратио ме у моје школске дане, када сам и ја желела бити као Тијана а, нажалост, више била Сале.
Терала је своје, била другар са свима који су хтели да је прихвате такву каква је, била на дистанци са онима који нису, и то је било то. Мени се то чинило храбрим. И доследним. Поштовао сам њене изборе, хирове, како год се звале те црте које су је чиниле другачијом од других. Признајем, можда сам јој и завидео на томе.
Волео сам да верујем да сам и сам такав, хладнокрван, посебан, свој, да ме околина посматра са страхопоштовањем скривеним у непримереном ниподаштавању које настаје, по природи, онда када ти више не могу ништа. Волео сам да замишљам како се иза мојих леђа домунђавају сви они који ми завиде на нечему. Мада никако нисам могао да се досетим на чему.“

И тако, девојка која је читавом граду забадала прст у око својим начином облачења, својим шареним фризурама, разнобојним ноктима дугим као канџе, није желела том истом граду да открије да испод те необичне спољашњости крије душу крхку и суптилну. Умела је тако лепо да је пусти да потече стиховима да сам се често питао да ли је то иста Тијана са којом заједно крадемо Богу дане.“

Одједном су ми прошли кроз главу фрагменти свих оних стихова којима сам се заиста искрено дивио, просто не верујући да их је написао неко кога лично познајем. Читао сам их као да припадају неком другом, некоме ко ми је сасвим стран… И, ако ћемо право, могуће је да је заиста нисам ни познавао.
Просто речено, дивљење према њеним стиховима уопште није било дивљење према њој.“

Сале је остао „заробљен“ у прошлости и све до самог краја романа води два паралелна живота: живот у прошлости и садашњи у коме само физички егзистира…
Као да никада после одласка мојих другара нисам успео да се укрцам у барку времена која је протицала календарима и да течем упоредо са њим. Ово никако не би требало да буде она флоскула како је тада за мене време стало, далеко од тога. Не гајим ту врсту патетике, само, као да сам остао у раскораку са стварношћу која ми се дешавала – живео сам, али живот је некако протицао мимо мене, као да није мој, као да само глумим у њему.“

Кроз његова сећања проживљавамо и несрећни рат у Хрватској и Босни, и сво оно лудило деведесетих, и бежање младих људи што даље од Србије уз тотално одрицање свог порекла, и бомбардовање 1999-е… Диван детаљ је његово дописивање са енглескињом Елизабет која му пише
Јако ми је жао због свега што се дешава у твојој земљи. Од самог почетка питала сам се да ли си добро, где си, да ли си успео да се склониш од тог ужаса. Не пратим вести баш много, али када говоре о том вашем рату, покушавам да будем информисана. Ти Срби су баш ужасни. Надам се да си далеко од њих.“
а он одговара у маниру правог Србина инаџије
Нисам се ни трудио да пишем на енглеском.
Нажврљао сам само неколико реченица. Ћирилицом.
Не брини, Срби ми неће ништа. Ја сам Србин.“

У описима свакодневних дешавања врло често препознајем своја размишљања
После одјавне шпице креће за педесет одсто већа бука коју доносе рекламе. Никада ми неће бити јасно зашто су оне толико гласније од нормалног програма.“
Ово је роман о усамљености, о погрешним изборима… И није се случајно у роману нашла епизода са дечацима из Лике.
„- Има ли дјеце на фронту?
– Ух, нема… Срећом, нема.
– Како нема…? Моја баба каже да сте сви ви који сте тамо нечија дјеца.
Ова опаска дотиче ме дубоко. Још један лаки аперкат који ми указује на то да је овај разговор далеко озбиљнији од многих које сам водио у свом углавном испразном животу. Чињеница да га водим са децом помало ме збуњује, али ипак настављам.
– Твоја бака је у праву, само изгледа да смо ми заборавили да будемо деца.
– Сигурно јесте. Да нисте, носили бисте дрвене пушке, а не праве.“

Сјајно написан, просто се читалац сроди са Салетом, па и сам учествује у његовом изнова понављаном дану, иако се од самог почетка пита „кад ће расплет“, „шта је покренуло лавину сећања“… Отплакаће читалац на аеродрому, заједно са Салетом, надајући се да ће наставак бити другачији…
Нису ни авиони, ни аеродроми, ни правила која тамо владају, од мене направили безличног шофера.
Не.
То су учинили Т’Н’Т.
Посматрао сам их као да их не познајем. Били су тако окупирани својим одласком да нису ни приметили да смо стигли до терминала на коме ће они показати своје карте и пасоше, а ја остати иза линије предвиђене за оне који не путују.
Планирао сам да им за време путовања и чекања на аеродрому кажем неке лепе ствари. Да их ободрим. Да им пожелим срећу.
Испало је да нисам стигао. Нису ми пружили прилику. Нису ме се сетили.“

Преживеће и хорор ратишта, укопан у месту, не верујући шта се дешава…
И замахнуо је. Наравно, тек симболично, али…
Довољно да инстиктивно узмакнем.
У том тренутку, са стене која је била иза моје главе, отпао је камичак. Нагонски сам га узео са тла.
Погледали смо се. Страва се склупчала међу нама само на трен.
– Снајпер!!! – скоро да је прошапутао Вуле. Он и ја, као по команди, откотрљали смо се иза неког стења. Комар је устао. Само тако је могао да потражи заклон, са својим штакама.
Зачуо се туп ударац.
Заклео бих се да је нешто желео да нам каже. Није успео.
Само је пао.“

Мени је Сале много драг, и потпуно га разумем, јер сам и сама у једном тренутку била затечена променама у свету и у људима које су се десиле док сам ја студирала и радила у Сарајеву.
„Почео сам да примећујем једну нову црту која се развила у људима – више нису веровали у добро. У пруженој руци видели су канџу која се спрема да огребе, у осмеху препознавали тројанског коња из којег ће сваки час искочити кобно право лице џелата намереног да отме, уништи, убије.
Схватио сам да смо неприметно научени да се свако бори за себе, да смо гладијатори препуштени својим сумњивим способностима. Ако оне закажу, скончаћемо у сопственој немоћи изгладнели, рањени и сами, као што то доликује робу.
Ново време донело је нова правила.
Ако више не показујемо зубе, онда си вредан смрти.
Неда се само прилагодила.
Нисам био само разочаран том спознајом.
Био сам поражен.“
Али, ја сам кренула даље, у нови живот, а Сале је остао заробљен у прошлости.

Овај роман је много више од пуког осликавања живота у Србији последњих 30 година кроз сећања једног усамљеног човека, који је у једном тренутку умислио себи да је Бог и почео да доноси одлуке уместо других и наставио. Све до поновног сусрета са Њом.
Али, Она не пристаје да поново он донесе одлуку у њено име
Пољубила ме је. У образ. Било је дуго, нежно и слатко.
– Није требало да одлучујеш уместо мене. Никако није требало то да урадиш. Све си покварио.“

Он се враћа својим монотоним данима, схвативши коначно да је у животу најтеже живети са погрешним одлукама и да највише боле управо речи које нису речене и ствари које нису урађене!
Самоћа је, заправо, то тешко ништавило које кружи по мраку простртом између одсјаја реклама по мојим зидовима.
Као неко бесконачно бдење.
Смета ми и чини ме нервозним. У том бескрају ничега истине умеју да се искриве као одрази у кривим огледалима.
Ја их посматрам на један начин.
Ко зна како изгледају из угла свих оних који сваким даном изнова пролазе кроз моју причу. Само они знају каквог ме тамо виде и колико често то чине.
Ако уопште и чине.
Од њих зависи и да ли сам мртав, јер смрт не настаје умирањем, већ заборавом.“

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.