Кривица

Драга моја,
ево ме након дугих година ћутања. Можда ћеш, кад прочиташ ово писмо схватити…
Верујем да свако од нас у једном тренутку живота осети потребу да сагледа свој живот, да покуша да схвати зашто су се неке ствари десиле баш тако како су се десиле, зашто је у некој ситуацији поступио баш тако како је поступио, зашто је постао баш такав човек какав је постао.
Моја сећања сежу чак до вртића. Наивна дечија игра, радозналост… Из жеље да допаднем се другима, послушах тај зов… После тога осетих стид који пратиће ме све до данас!
Страшни звукови ноћи… Одрасла сам у убеђењу да само их ја чујем и да само ја имам трауме од њих. Тек кад сам одрасла, читајући књигу „Сплеткарење са сопственом душом“ Марије Јовановић („Лежим скамењена, пробуђена из најдубљег сна, предосећањем да ће опет, да ћу чути. Била сам мала-мала, а до мене су допирали неки полушапати, неки неразговетни шумови у нашем малом стану… ово се кретало и постојало само ноћу. Прво би почео да шкрипи кревет на коме су спавали мама и тата, а онда би се зачуло још нешто, нешто пригушено и далеко, што ме је ужасно плашило, била сам мала-мала, а хтела сам да будем још мања, да не падне ноћ и не огласе се тихи, сустегнути звуци, језиви баш због тога што су били као прогутани, као уједени, као отети из уста која су поклопљена руком, неки звуци од којих ми се пишкило, а нисам се усуђивала да устанем ни да се покренем; кад бих се, понекад, нехотице огласила или закашљала, то нешто, то дахтаво, то шљепетаво би се скаменило и престало да се креће, и ја сам знала да је живо, да се само претвара како га нема, да чека да ме ухвати сан, па ће поново; и зато сам заривала главу у јастук…“) схватих да многи које познајем из истог разлога као и ја осећају стид…
Још једно сећање, још једно јавно понижење, које сам поново сама одабрала да бих се допала другима! У глави ми се мешају слике мојих стварних осећања и онога што читах/гледах не знајући о чему се ради, а у желуцу грч мучнине који изазива само сећање на ту далеку ноћ!
А онда сам, коначно, решила да одрастем, да превазиђем тај непотребни терет стида. Баш зато ми нису била важна моја осећања, чак сам и мислила да је боље да их немам! Не доживех ништа од онога о чему други причају, већ само понижење и бол… И, треба ли нагласити, стид!
Ни љубав према човеку коме дадох целу себе и најлепше године живота није избрисала осећање мучнине и стида. Покушавали смо свашта, верујући часописима који су тврдили да су то начини за право уживање! Он је можда уживао, ја дефинитивно нисам. Удаљавали смо се, иако смо радили све оно што су нам говорили да радимо како бисмо одржавали страст на највишем нивоу. На крају сам осећала гађење од самог његовог додира… Не знам зашто нисам, кад сам први пут пожелела да одем од њега, кад сам изговорила ону клетву која се, нажалост, обистинила, зашто тада нисам отишла од њега… Можда не би било боље, али би бар он био мање повређен…
Сећам се и грубих мушких руку, старијих 20 година од мене, које уместо уживања распаљивале су најнижа осећања… Као да сам била дрогирана, ни ваљање по прљавом поду по коме је хиљаде људи газило, ни све увреде које ми је упутио… Ништа ме није могло удаљити од њега… И није ми сметало што знам да после мене одлази у свој чисти кревет, својој жени и мајци његове деце… Нисам схватала да повређујем ту породицу која није крива што он је пијандура која само тражи мало забаве…
А онда је дошао ОН! Судбински сусрет! Он господин, представио се као мој будући муж! Хтео да буде СВЕ по његовом! Можда би коју годину раније и успео да ме заведе! Овако, након свега што мушкарци су ми приређивали, била сам обазрива. Нажалост, не довољно! Подмукло ме је преварио да останем код њега и преспавам, не дајући ми могућност избора. И тад је скинуо своју маску. Сматрао је, с пуно права, да то што је он мој будући муж и да то што, силом прилика, спавам код њега значи да ме поседује и да може са мном да ради шта хоће! Први пут сам викала НЕ и заиста то мислила! Први пут … Први пут сам дотакла дно дна! Тај бол, то понижење… То је нешто што ниједној жени не желим да доживи!
Годинама сам ту тајну чувала у себи. Годинама сам ћутала, не схватајући… А онда, једног дана – схватих! Да, то се зове силовање! Да, то је оно кад кажу да жена, иако је жртва, осећа кривицу! Да, то је оно што не постоји казна за таквог мушкарца, јер он не осећа кривицу, он је себе задовољио! А жена после тога никад, никад не може да избрише тај осећај кривице. И никад после тога не може веровати мушкарцима, НИКАДА!
Сви ови мушкарци живе своје животе, нормално, не сећајући се једне клинке коју су повредили. Ја и даље живим са том кривицом, ја и даље сам сама…

Једва чекам глас од тебе, мила моја. Заиста се надам да ћемо наставити наше дружење. Љубим те…


Пишем овај текст пред Дан жена, да бих указала на једну појаву која јесте присутна и која спада у домен „кршења људских права“ а о којој се недовољно говори!

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.