„Токови снова“ – Драга
Један прави женски роман, тако ми се лепо надовезао након дружења са сестрама Бенет и господином Дарсијем, иако је потпуно другачији.
Драгин роман ме је подсетио на све моје забрањене љубави, на све осећаје заљубљености који давали су смисао животу иако су, углавном, те љубави биле неостварене.
“На почетку смо били нови једно другоме, а запаљени мишљу да смо се одувек знали. Гледали смо се са много знатижеље, као да се у сваком новооткривеном детаљу крије одговор ко смо заправо једно другом. И би срећа у нама и око нас, свуда где би смо се под истим небом срели. Проналазили смо се и проналазили себе…”
Сањала сам и ја и замишљала, и увек завршавала у сузама, сама!
“Милена је волела своје снове више него живот. У сновима је живот, а на јави кошмар, знала је рећи. Тачније, у сновима је живела као сав нормалан свет, а на јави су се без престанка, непотребно и ничим изазване низале негативне ствари и мучна искушења.
…
Зар није дивно што неког можемо срести у сну, ако нам је у животу недоступан? Милена је била захвална због ове срећне околности.”
Тек кад сам „убила“ своју стару себе, када сам одлучила да срушим све мостове са сањалачком романтичарком, тек тад је у мој живот ушао мој муж и живот је добио неки нови ток…
Тако да крај за мене није неочекиван!
Роман је сјајно написан, просто сам се осетила као Милена, заљубљена у некога кога не могу да имам. Волим ја тај осећај заљубљености, волим да у сновима (и у ономе што напишем) тражим скривене поруке…
“симболика, говор тела, снови, то су инструменти којима слепац тражи пут до истине. Понекад помогну, понекад одмогну. Али, шта би неко беспомоћан без тих малих смерница?”
Хвала ти, Драга!
Пре извесног времена написах пар стихова управо о једној забрањеној љубави, па нека они буду допуна мом виђењу овог романа у коме ће се многи препознати.
Милена је мајка и Драга дивно описује мајчинска осећања љубави, бриге страха…
“Љубав мајке несташлуци искушавају, помало троше, мешају с огорчењем, срџбом често и неподношљиво, па ипак, попут корова мајчинска љубав опстаје и обнавља се упркос свим неприликама. Одговорност и брига никад не престају ни када престане смисао, ни кад престане реална потреба, ни кад је хладно, ни кад је далеко, заувек је то само мамино дете… Импулсивно, као што дише, мајка воли.”
Љубавна прича је омеђења нормама понашања које су актери сами себи наметнули “Оквир догађаја и та њихова одговорност према уобичајеном кодексу понашања у школи прећутно су налагали дистанцу и уздржаност. Пословна дистанца и уздржаност не остављају могућност да се слободно поставе питања везана за приватни живот и дође до истине. Тако се клупко замрсило. Постојеће емоције бивале су чвршће због узајамног поштовања. Постојеће емоције биле су дуплиране токовима њихових снова. Сањарили су и у те снове се заљубљивали.”
Пред крај романа, када се већ наслућује расплет (мада су многи читаоци вероватно очекивали другачији) Драга нам нуди неколико животних мудрости, које се дивно уклапају у амбијент школе у коме се радња романа одиграва.
“Често те живот стави пред свршен чин и мораш да бираш да ли да учиниш „исправну ствар“ или да будеш срећан. Чешће изабереш прво. Најчешће погрешио. Да ли је оно што свет очекује исправна ствар, често нису сигуран. А кад би умео бити срећан, био би сигуран да чиниш исправну ствар.”
“Суштина је била само трагање за савршеном особом која нам недостаје да будемо срећни. Али, битно је и шта се дешава на самом путу, битно је схватити да можемо уједно бити с неким, а остати своји, битно је шта се дешава кад нађемо прави особу и занемаримо све остало. Онда ваља наставити даље и кад једном ту особу изгубимо. Неко своју срећу чува и са њом се осећао цео, док некоме ни тај осећај целине није разлог да се заустави у тражењу… нечег…”
“Моја срећа има осмех дечака, стас звезданог ратника, глас попут топлог млека пред спавање, поглед којим сече преко стомака и којим скенира душу, а то некако успева очима нежнијим од памука. Моја срећа је неко релативно просечан, а суштински непоновљив. Карактер, дух, харизма, мудрост, племенитост и мир планинских извора у вртлогу његове младости. Сила је у њему. Срећа је бити у истој просторији с мојим звезданим ратником и пити његове речи. Срећа је опијати се његовим ноћним походом у снове, срећа је украсти му тренутке збуњености кад нам се погледи сретну и када нас значај једне наглашене речи, покрета, или прећутане сагласности венчава дубоком блискошћу. Моја срећа, попут пешчаног сата нестаје у магли недоречености, табуа, неразумних забрана. Одлази извесно, удаљава се из видног округа и одмотава се врпца која нас је везивала. Изгубићу се без њега… Он ће наставити да зрачи и усрећује друге. Али ја остајем у мраку тамнијем од оног који познавах пре њега. Остаје само да се види да ли је срећа док те се неко сећа…”
Није ни чудо што на самом почетку Драга исписује дијаграм пирамиде који описује процес учења: “Док је говорио о процесу учења и нивоима знања који се оцењују, скицирао је спретно на табли дијаграм „пирамиде“.
Почиње се од темеља:
КРЕАЦИЈА
СИНТЕЗА
АНАЛИЗА
РЕПРОДУКЦИЈА
ПРЕПОЗНАВАЊЕ
Милена је уживала у излагању. Креација као врхунац спознајног процеса или као циљ није била таква доминантна идеја у њеној глави до тада. Увек је креативност повезивала са уметношћу или стваралаштвом.” јер креација као део уметничког стваралаштва је врло често подстакнута осећањима, а углавном је то љубав!
Кроз преплитање сна и јаве и покушај одгонетања порука које снови шаљу Драга пише о љубави, о најнежнијим осећањима које једна напаћена душа крије чак и од саме себе. Слика нам Драга и делове сурове стварности у којој сви ми живимо и боримо се, чинећи љубавну причу која одвија се у сновима у једно бајковито искуство, које чак ни крај не замућује, већ му даје једну нову димензију, а нама читаоцима нуди основу за наставак…
cy3a 