Змајева пећина

До сада најтежи блог изазов: змајеви, инспирација сликама змајева, SF… Мислим да сам пред крај мало изашла из оквира SF, али понела ме инспирација…


Испијала је топао црни напитак који су на њеној матичној планети звали кафа. Уживала је у овом мирном добу дана, између два изласка сунца. Њен организам се сам будио на природну жуту светлост малог сунца, иако је радни дан свима почињао тек са изласком бледо љубичастог сунца. То време између два изласка сунца користила је да ужива у заборављеним ритуалима са своје матичне планете. Иако јој је у почетку укус кафе био непријатан, сада није могла да замисли почетак дана без њега. Уз тај горкасти укус у коме је сачувано хиљаде прича читала је историју плавозелене планете која је нестала као последица небриге њених доминантних становника. Од целокупног становништва са те планете данас су живи само њих троје. Ребека и Роберт су рођени на свемирском броду и имају уграђене механичке делове како би били добри и квалитетни ратници Звездане војске. Марија је једина рођена на умирућој планети и баш зато су је оставили да носи генетски потенцијал људске врсте нетакнут. Због својих природних способности изабрана је да буде у тиму истраживача живог света на малим планетама.
Још у школи Марију су фасцинирале приче о змајевима. Та митска бића разних величина, са крилима или без, али са способношћу да бљују ватру нису је остављала равнодушном. Уживала је у бајкама – тим малим ремек делима пуних „нестварних“ бића: вила, вештица, змајева… Знала је да принц мора убити аждају како би ослободио принцезу, али јој је било жао аждаје 😦 Смејала се гледајући нешто што су звали Цртани филм, о аждаји која пише песме. Остајала без даха пред сликом младића са жутим сунцем у коси који јаше коња и копљем пробада аждају. Месецима је слушала дечију песмицу Има једна пећина строга и никако јој није било јасно да ли је та Баба рога змај или није!
А онда је једног дана наишла на слику малог жутог змаја са плавим ноктима и неодољивим окицама. То је била љубав на први поглед. Отада је слика малог жутог змаја увек пратила. На њеном екрану мали жути змај се увек смешио и као да јој је намигивао док је читала све што је пронашла о змајевима.
А онда је сазнала да су њу, са још десет истраживача, изабрали да оде на малу планету са два сунца и да истражи Змајеву пећину. Њеној срећи није било краја!
Када је крочила на ову планету осетила се као код куће. Брзо је ухватила ритам са планетина два сунца и добила тако жељени простор само за себе и малог жутог змаја.
Коначно је дошао тај дан, кад крећу ка пећини. Треба ли рећи колико је била узбуђена.

Њена мајка је требало да крене на пут без повратка, она је требало да се роди на броду и добије механичке делове, као Ребека и Роберт. Маријин отац је месецима био у џунгли, трагајући за преосталим људима, који би кренули са њима. Два дана пред планирани полазак сазнали су да је настрадао, али да нико не зна шта се десило. Мајка се потресла, порођај је кренуо раније…
Марија није упознала своје родитеље. Роберт и Ребека били су јој као брат и сестра, али кад су им са пет година уградили механичке делове и послали их у војску остала је потпуно сама. Завршила је факултет за проучавање живих бића. И била фасцинирана змајевима.
И коначно је дошао дан да упозна свог малог жутог змаја! Знала је, осећала је целим својим бићем да у Змајевој пећини живи Он, и да је Он цео живот дозива. Радовала се сусрету са судбином!

Мала планета са два сунца водила се као ненастањена. Али, отприлике у време нестанка плавозелене планете у Сунчевом систему на ободу галаксије Млечни пут, скенери Звездане војске забележили су активност на локацији коју назвали Змајева пећина. Мала планета није представљала опасност, није се налазила на стратешки важном положају, скенери су бележили активност тек с времена на време, тако да Врховни савет Звездане војске није журио да пошаље истраживаче. Али, пре неколико година активност се нагло појачала. Отприлике у време кад је Марија завршила факултет као најбоља, од оснивања факултета пре хиљаду година. Врховни савет је, након дугог већања, одлучио да пошаље експедицију. Покушавали су да избегну Марију, јер су хтели да је сачувају зато што је једини носилац генетског материјала са своје планете. Али, како год су састављали списак, како год су окретали карте, увек је њено име било присутно! На крају су, иако нерадо, пристали. Када су јој саопштили за њу радосну вест, скенери су забележили песму у Змајевој пећини. Седе главе Врховног савета су се поклониле овој необичној појави и дале благослов девојчурку да води експедицију на пут са кога су знали да се неће вратити.

Змајева пећина је била недалеко од логора истраживача. На планети су били већ неколико месеци и осим потмулог режања из пећине никаквих назнака живота није било. Па ипак, нису се усудили да оду до пећине и да је истраже. Задржали су се на површини, испитали састав свих стена на планети, проучили целу планету уздуж и попреко. На крају, само је Змајева пећина остала неистражена. Марија је инсистирала да сама оде у пећину. Остали истраживачи чекаће је на пропланку испред пећине.

Зато је овог јутра уживала у јутарњој кафи, читала бајке о змајевима, уживала у Цртаном филму и заљубљено гледала свог малог жутог змаја. Када је светлост постала бледо љубичаста, обукла је дугу вечерњу хаљину коју је носила кад је дипломирала. Искључила је екран, јер је знала да јој више неће требати. И кренула је. Ни погледала није да ли су остали истраживачи иза ње. Журила је код свог малог жутог змаја…
Па, ипак, на улазу у пећину застала је. Чекала је знак. Све је било тихо. Све. Чак је и грч у њеном желуцу престао. Ни своје срце више није чула како куца. Апсолутна тишина. А онда се из мрака пећине зачуо шапат. „Дођи, Марија, дођи, чекамо те…“ Још увек је стајала, јер то није знак који је чекала. Она је чекала малог жутог змаја. А он је вирио из мрака, знајући да не може да га види. И дивио се… Њени родитељи су му причали да ће Марија бити лепа и паметна, али ово што је гледао превазилазило је сва његова очекивања. Није се усуђивао да јој приђе, иако је цео њен живот чекао овај тренутак. Пустио је да је њени родитељи дозивају, како би се смирио и пришао јој…
Одједном, угледала је мале плаве нокте. Једва се суздржала да му не потрчи у загрљај. А он је полако, полако излазио из мрака. Уживо је био још фасцинантнији него на слици. Гледала га је, потпуно опчињена. Никада, чак ни у овом тренутку није ни помислила „а шта ако он бљује ватру“. Она је знала да је он другачији!
Пришао јој је. И додирнуо њену косу. И њено лице. И пао на колена пред њом. Тресао се од плача. Обливао јој је ноге сузама и загрлио их. Тренутак о коме су обоје маштали цео (њен) живот трајао је и трајао. Њени родитељи стрпљиво су чекали да он проговори, јер нису смели да је уплаше. А он се није смиривао, јер су сва осећања која је морао да крије сада испливала.
Она га је гледала тако беспомоћног пред њеним ногама и клекнула је и загрлила га. Подсетио је на плишаног зеца са којим је спавала док су још Роберт и Ребека били са њом.
У једном тренутку је зачула шуштање у мраку пећине и сетила се гласова који је дозивају. Шапнула је змају, питала га уплашено ко су ти гласови и шта хоће од ње. Он је још увек плакао од среће и грлио је. И само јој је рекао „Не плаши се, све ћу ти објаснити…“

Истраживачи су стајали на пропланку не схватајући шта се дешава. Одлучили су да чекају да им Марија каже шта да раде и да се до тог тренутка неће померити са пропланка.
Марија и змај су коначно устали и погледали се у очи. Осмехнули су се, знајући да је овај тренутак остварење свих њихових снова. Он је још једном загрлио. И лагано зовнуо њене родитеље, придржавајући је да случајно не падне. Али, змај није знао да је Марија одавно наслућивала истину. Искрено се обрадовала, иако су сви поново плакали и грлили се.
Змај их је све, укључујући и истраживаче са пропланка, позвао на вечеру у пећини, где ће им испричати причу о змају који не бљује ватру већ спашава и шири љубав!

Овај змај је она чувена аждаха коју је убио свети великомученик Георгије. Та аждаха јесте била опасна и бљувала ватру, али је она, у ствари, била само једна од слуга нечастивог. Када су се она и свети Георгије сукобили и Георгије изашао као победник, аждаха се покајала. Искрено се покајала за сва зла која је људима учинила. И повукла се у пећину. И писала песме. И сви су је звали Аждаха, Аждаја, Ала иако је она у ствари био Змај. Након хиљаду и хиљаду година покајничког живота испуњеног молитвама и писањем песама у пећини, Анђео дође и каже Змају да он има нови задатак. На целој планети остала је само једна породица која завређује да буде спашена. Муж је у мочварама тражећи људе којих одавно више нема, а трудна жена чека дан да полети у свемир, где ће на броду родити девојчицу која ће убијати жива бића. Ако их Змај сачува у љубави, кад девојчица порасте моћи ће да се ожени њом. Анђео и Змај су направили план и супер брзи свемирски брод. Најпре је Змај мужа одвео на брод. Затим је сачекао да се роди девојчица, узео њену мајку и у тренутку када је званична експедиција напуштала планету са Маријом и две нерођене бебе – са другог краја планете свемирски брод са Змајем и двоје људи који се воле полетео је на малу планету са два сунца где су се сместили у пећини коју ће Звездана војска назвати Змајева пећина. Анђео је бринуо о Марији, а Змај о њеним родитељима. Они су знали да су деца љубави лепа и паметна и то су причали Змају. И он се заљубио у Марију…

Истраживачи су Врховном савету пренели да мала планета више није ненасељена и да је генетски материјал планете Земље сачуван…

Advertisements

5 comments

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.