„Онда је дошла добра вила“ – Љиљана Хабјановић Ђуровић

Својевремено сам редовно посећивала Сајмове књига и редовно куповала и читала књиге Љиљане Хабјановић Ђуровић. Много волим њен стил писања, у њеним романима проналазим делове себе и делове мени драгих људи.
Затим сам, после романа „Запис душе“ (који сам прочитала, дала некоме и сад га немам 😦 ), престала. И прескочила неколико њених романа.

У октобру месецу, пред Сајам књига, Ана је на фејсбуку приметила рекламу за књигу „Света Петка“ из нове едиције књига за децу. С обзиром на чињеницу да је Ана рођена на празник свете Петке, било је за очекивати да јој купимо ову књигу. Још је добила примерак са посветом ауторке

А онда се Божић Бата сетио мужа и мене и мени донео њен најновији роман.

Роман „Онда је дошла Добра Вила“ је прича о борби једне мајке за спас детета. Иако наслов наговештава срећан крај, било је момената када сам била убеђена да је њена битка изгубљена.
Увод у роман наговештава породичну трагедију коју сам ја погрешно протумачила, али кад радња романа дође поново до те тачке, све ми је било јасно! „Када нас је Иван напустио, Никола и ја остали смо без додира. Он сам. Ја сама. Свако у својој празнини. У свом болу. Свако са својим „како“ и „зашто“. Са својом кривицом. Свако у свом ћутању.“
Роман почиње идиличном причом о љубави на први поглед, о лагодном животу мајке потпуно посвећене сину јединцу. Опис њиховог првог изласка, тако ме подсетио на наш први излазак:
„Не знам о чему смо причали. Не знам где смо све били, којим смо улицама, поред којих палата прошли, занети и помало изгубљени. Не знам да ли смо из града изашли на Врста од Гурдића или на Врата од Шкурде, ни колико дуго смо седели испред градских зидина, окренути мору, а загледани једно у друго. Не знам, а волела бих да знам. Чак и сада, кад је очај постао име мојих дана, волела бих да могу да се сетим сваког трена те величанствене ноћи. Тог чаробног свитања. Али, не могу. Све што се десило остало је скривено у лелујавој измаглици, као и сваки прелеп и савршен сан.“
Пажљивом читаоцу сигурно нису промакли наговештаји онога што ће доћи, мада су и они, вероватно, уживали у Ивановом детињству. Иваново одушевљење Пинокијом и његово препричавање уз наглашену улогу Добре Виле наговештава зашто се роман зове баш тако како се зове:
„- Био старац Ђепето и он направи лутку од дрвета. То је био Пинокио…
– Шта је било даље?
– Даље… онда дошла Добра Вила. Рекла Пинокију да буде добар.
– Да ли је још неко дошао?
– Дошо Цврчак.
– И онда?
– Онда дошла Добра Вила.
– Да, али пре него што је опет дошла Добра Вила, да ли је Пинокио негде ишао?
– Ишо школу.
– И шта се онда десило?
– Онда дошла Добра Вила.
– Да, али пре него што је дошла Добра Вила, да ли је Пинокио некога срео?
– Срео лење дечаке.
– И кога још?
– Злог чику са бичем и Мачка и Лисца.
– И онда?
– Онда дошла Добра Вила.“ Касније ће открити да Богородица на једној икони личи на Добру Вилу, и дуго ће је и звати „моја Добра Вила“!
У опису савремене жене „Јелена није веровала ни у Бога ни у ђавола. Веровала је да је она осмислила свој живот као што осмишљава Иванове забаве. Да је власница сопственог живота“, препознала сам многе жене које познајем, које такође верују да су власници и организатори свог живота, а после се питају зашто им се дешавају лоше ствари. Неке кроз несрећу спознају Господа, а неке тврдоглаво остану власнице сопственог живота!
„Да не чује зло – кажу људи из народа када треба да се објави нека добра вест или искаже нада. Да не чује и не поквари. Јер природа зла је да квари Божји поредак. Да срећу претвара у несрећу“ – многи занемарују поуке нашег народа, подсмевајући се затуцаности и сујеверју, не схватајући да око нас заиста постоји читав свет невидљивих бића, у коме као и у нашем свету постоје добри и зли, а природа човека је да „Човек никада није сам. Ако не задржи у себи благодат Божју, тада прима лукаве утицаје. Ако није са Богом, човек је, а да тога није ни свестан, са Божјим противником.“
Иван, као и сва друга деца жели да буде део заједнице вршњака, да буде исти као и сви око њега: „Спустио је главу. Било га је срамота да призна да би баш то хтео. Да буде као други. Као сви. Да се изгуби у маси. А хтео је. Јер је желео да буде прихваћен.
Знала сам колико снажан, колико храбар, колико сигуран у себе мора да буде онај ко се усуди да буде другачији.“ Зато и не чуди његово одушевљење када нађе друштво које га прихвата! Али, то друштво се мајци не свиђа, јер „мајка осећа и оно што не види. Мајка види и оно скривено. Мајка препознаје и оно неизрециво. Мајка зна и оно ненаговештено. Ја сам осећала, ја сам видела, ја сам знала, да се у Ивану мења нешто суштинско. Да он престаје да буде оно наше дете.“
И зато мајчина осећања постепено почињу да се мењају. Она схвата да више не живи свој идилични сан, она најдубљим слојевима срца зна да нешто није у реду, чак и онда кад јој сви говоре да није у праву! Бори се сама са својим осећањима, са неповерењем средине, чак и својих најближих.
„Било ми је тешко да препознам Николу у тим речима. Да ли је могуће, питала сам се, да ли је могуће да он, говорећи о Ивану уствари говори о себи? Да ли је могуће да сам њему досадила? Да ли је могуће да је толико себичан и лакомислен? Толико површан и слаб? Да ли је могуће да није спреман да подели са мном бригу за наше дете? Да ли он заиста не зна да волети некога значи и бдети над њим? Бити одговоран за њега? Да ли је могуће да је његова љубав тако уска и плитка?
Гледала сам га уплашена.
Нисам знала чега се више бојим. Тих нових црта које су ружиле лик мог вољеног мужа. Или својих мисли. Своје сумње у Николу.“
Али, она не одустаје. Пати, пропада, али љубав према сину тера је даље, даје јој снагу за борбу „на живот и смрт“.
„Сувише сам га волела. Нисам могла да га се одрекнем. Нисам могла да га препустим злу.
Ја нисам видела лице тог зла. Нисам му знала природу. Али, осећала сам да је ту, и да насрће на мога сина. Да сенчи мраком његово биће, и мења га.
Нисам знала против чега се борим. Ко је мој непријатељ и отимачина. И чинило ми се да Ивана, себе, Николу, да нашу породицу, да наше животе, браним од утвара.
Причати, и када дете одбија да је слуша, и храбрити се надом да ће једнога дана чути и да ће поверовати њеним речима. Трпети. Волети га и даље, и упркос свему, свим својим бићем, и ту своју љубав дизати испред њега као штит и бедем. Градити од своје љубави тврђаву и уточиште у које ће увек моћи да се врати. То је оно што мајка може. То је све што мајка сме.“
Наравно, као и многи људи у сличним ситуацијама, и она покушава да пронађе спас на погрешним местима, верујући да чини управо оно што треба. Све док не сазна који је једини прави пут.
„- Шта да радим, Лидија? – зацвилела сам.
– Моли се Богу.
– Ја те озбиљно питам шта да радим?
– И ја сам озбиљна. Моли се Богу. Само Бог може помоћи против ђавола.“
И тек тад почиње борба, са повременим падањем у безнађе.
„Тога дана, на фресци сам видела мајку и сина. Сина који умире страшном смрћу, и мајку која стоји крај њега и зна да не може да га спасе. Гледа његове муке, и чека његову смрт, беспомоћна и јадна, скрхана болом, и унесрећена за увек.
Видела сам мајку и сина, видела сам љубав, патњу и агонију, и помислила сам да она, та несретница под крстом, зна шта значи изгубити дете. И да ме она разуме. Осетила сам да ми је блиска, да ми је ближа од свих, и заплакала сам.
Са тим сазнањем дошло је још једно. Схватила сам зашто је Катарина баш мени оставила свој задњи рад. Слику крина. Мила наша Кате! Није умела да наслика лик. Али насликала је симбол. „Сликам крин са оне иконе… Да ли си знала да је крин симбол Мајке Божје?“, рекла ми је у оном разговору опраштања. Била је то њена последња порука. Упутила ме је на Мајку Божју. Да се Њој обратим. Да се Њој изјадам. Да се Њој помолим.
Знала је да ми само Она може помоћи.“
„Плакала сам, и молила се, молила сам се и плакала сам, а Она ме је гледала, тужна и због Свог и због мог сина.
Тада нисам знала да сам тим молитвама и живот и душу мога Ивана поверила Пресветој Богородици.
Да јесам, била бих спокојнија.“
Роман прате две паралелне „исповести“: мајке и „сведока“. Сведок је уведен да би читаоцу приказао поглед са друге стране, пошто у оваквом роману не можемо очекивати „исповест“ сина. Можда у неком будућем роману добијемо његову страну приче, са нагласком на „путу спасења“. Међутим, на самом крају појављује се још једна „исповест“, која драматичан крај, односно расплет, додатно објашњава.
„Устао је.
– Где ћеш, Иване?
Није ми одговорио. Није нас погледао. Изашао је журно. Као да бежи.
Никола је хтео да пође за њим. Помислила сам, Иван може да се наљути. Да се разбесни. И да увреди оца. Зато сам ухватила Николу за руку и задржала га.
Седели смо и чекали.
Не знам колико је то потрајало. То ћутање. Тај страх. Та вечност.
Онда се чуо пуцањ.
Погледали смо се. И вриснули у глас!
Иване! Сине!“
„Иван је гледао у Мајку Божју. Њен лик треперио је у светлости, претапао се у насликани лик његове Добре Виле, и у лик његове мајке. Схватио је да Она обједињује све у шта је веровао, све чему се дивио, све што је волео док му је душа била чиста, а срце цело.
Из Ње је зрачила сва љубав којом су га обасипали. Она је била извор те љубави. Те неупоредиве моћи.
Гледао је, и осетио је како га испуњава топлина. Како га преплављује љубав. Како га обузима радост
– Онда је дошла Добра Вила… Стварно је дошла! – рекао је.
И Она га је гледала.
Дошла је да му помогне. Да га заштити. Осетио је да Она то може. Да је јача од свих сила зла.
Више се није плашио.
Знао је шта мора да учини. Имао је снагу за то. Она, Пресвета Мати, дала му је ту снагу.
Подигао је револвер. Она се осмехнула, као да охрабрује.
Пуцао је. Миран и одлучан. Свестан у шта пуца.
Пуцао је у постер на зиду испред себе. У искежене главе са роговима. У сатанослужитеље који јуре низ аутопут у пакао. Или су већ тамо.
Пуцао је у зло у себи. И у злотвора света.
Тога часа кренуо је на пут спасења.“
„Нешто се десило у оних неколико тренутака између мог „Репетирај!“ и његовог „Онда је дошла Добра Вила. Стварно је дошла!“, и то је било пресудно. Јер, кад је то рекао, одједном више није био уплашен. Уствари, кад мало боље размислим, био је радостан. Као човек који се спасао у задњи час.“

Advertisements

2 comments

  1. Negoslava

    Na mene pominjanje ovog naslova sentuimentalno deluje iz nekih sasvim drugačijih razloga. Knjigu sam dobila od prijateljice koja je u tom trenutku čekala bebu, a zbog nekih stvari nazvala me je Dobrom Vilom njene porodice. I dok je čekala bus, kojim je došla da se vidimo, u izlogu knjižare je videla… naslov. I zbog naslova mi ju je kupila.
    Sve posle toga je bajka. A i pre…
    PS… možda se sećaš mog naslova: Deda Mraze, ispuni želju mojoj prijateljici

    • cy3a

      Добре Виле, ипак чују зов оних којима су потребне, и одазивају се. Тако је и на тебе овај наслов деловао као зов, па си се ти одазвала.
      Хвала што си своју бајковиту причу поделила са нама 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.