„Најдуже путовање“ – Николас Спаркс

Ако волите савремене бајке, овај роман ће вам се сигурно свидети. У њему нема страшних змајева који бљују ватру. Али младић један победиће Звер и освојити срце вољене девојке. Нема ни добрих вила. Само старац који воли своју жену више од живота и због те љубави, на бајковит начин, усрећиће двоје младих људи.

Овај роман је дирљива љубавна прича о Ајри и Рут који су живели срећно испунивши свој живот љубављу! Провлачи се и прича о уметности, о уметницима и уметничким делима, покушавајући да истакне значај личног доживљаја уметничког дела.

“Покушавам да ти кажем да ме није променила уметност већ то како си ти гледао мене док сам посматрала слике. Другим речима, ти си тај који се променио.”
“Уметност је лаж која нас наводи да спознамо истину, макар ону истину коју нам је дато да разумемо”
Њихова прича делује ванвременска, иако је јасно наведена и временска и географска одредница!
Са друге стране, пратимо једну савремену љубавну причу двоје младих толико различитих да их вероватно никад не нисмо спојили. Иако су ми генерацијски ближи, свет у коме живе мени је потпуно стран. Па, ипак, описи њиховог првог пољупца и почетка њихове везе толико су ме подсетили на оно што и сама сам доживела
“Желела је да каже нешто, било шта, али је осећала да се утапа у тим плавим очима и да јој не долазе речи. Гледала је како се нагиње ка њој начас оклевајући. Благо је накривио главу и већ следећег тренутка и она је накривила своју, а лица су им се приближила.
Није то био дуг ни страстан пољубац, али кад су им се усне спојиле, знала је с изненађујућом сигурношћу да дотад никад није осетила да је нешто толико лако и исправно, савршен крај незамисливо савршеног поподнева.”
“Нагнуо се, гледао како лагано склапа очи, а кад су им се усне спојиле, имао је осећај открића, као истраживач који најзад досеже далеке обале о којима је само маштао или слушао. Пољубио ју је поново, па још једном, а кад се одмакнуо, наслонио је своје чело на њено. Дубоко је удахнуо борећи се да обузда осећања, свестан да је не воли само у том тренутку већ да никад неће престати да је воли.”
“Желео је да је опет види. У петак и у суботу су се чули телефоном, а сваки пут кад ју је назвао, осећао је нервозу пре но што би се јавила. Знао је шта осећа према њој; проблем је био у томе што није знао гаји ли и она иста осећања према њему. Пре но што би је назвао, лако је могао замислити да ће му се јавити без превеликог одушевљења. Иако је била ведра и расположена за разговор, након што би спустио слушалицу, поново је проживљавао разговор, опхрван сумњама у њена права осећања.”

Оно што је мени занимљиво је чињеница да су и Рут и Софија школованије од Ајре у Лука, и да обе имају велику страст према уметности.
“Једно од очевих „правила за живот“ гласило је да се човек треба оженити женом паметнијом од њега.”
Ајра и Лук, са друге стране, због њихове страсти према уметности чинили су СВЕ за њих! Управо је та женска страст према уметности и мушка жеља да удовоље женама спојила ова два наизглед неспојива пара. А вероватно да није случајно што су и Рут и Софија Европљанке 😉

Фантастичан опис безнађа, са којим смо се вероватно сви ми срели, у мањој или већој мери.
“Зашто да замени пропале делове ограде на мајчином трему? Зашто да затрпава јаму која се створила недалеко од пумпе за наводњавање? Зашто да на дугој пошљунчаној прилазној стази попуњава рупе које су се продубиле преко зиме? Зашто да ради ишта кад они неће овде живети још дуго?
Претпостављао је да је његова мама имуна на таква осећања, да има снагу коју он није наследио, али кад је изјахао тог јутра да провери стадо, нешто му је на мајчином имању привукло пажњу, па је зауставио Коња.
Мајка се увек поносила својим вртом. Сећао се да ју је чак и као врло мали гледао како га припрема за пролећну садњу, лети га упорно чисти од корова, бере поврће на крају напорног дана. Али сада, кад је погледао на леје, које би требало да буду равне и уреднe, схватио је да је парцела зарасла у коров.”
Лука је из тог безнађа спасило чудо у виду сусрета са Ајром, а нама остаје да препознамо мала чуда која нам се свакодневно дешавају, да приметимо и људе око себе и да им пружимо онолико колико можемо!

Роман због којег ћете плакати, роман због којег ћете се питати шта је човек, шта је љубав, а одговор ће свако од нас дати сам себи тек на крају Најдужег путовања!
“Нисам знао шта да очекујем, али након што сам уклонио смеђи папир, грло ми се стегло само од себе. Био је то Рутин портрет – дечја слика, сиров рад. Линије нису биле баш добре и црте лица нису биле сасвим пропорционалне, али успео је да с изненађујућим умећем дочара њен осмех и очи. У том портрету могао сам назрети страст и живост који су је увек одређивали; било је ту и загонетности која ме је увек паралисала ма колико времена да смо провели заједно. Прстом сам пратио потезе четкице што су формирали њене усне и образ.”
“Ајри је Рут била све, а у тишини и мраку Лук је замишљао Софију, уснулу у његовом кревету, златне косе расуте по јастуку.
Софија је, на крају крајева, била право благо које је пронашао ове године, њему вреднија од свих слика на свету. Смешећи се, Лук је шапнуо у мрак: „Ја разумем, Ајра.“ А кад је опазио звезду падалицу, имао је снажан осећај да га Ајра није само чуо већ и да му се смеши с одобравањем.”

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.