„Ејми Сноу“ – Трејси Рис

Ејми Сноу је девојка која се, стицајем околности, уздигла од трња до звезда! Роман „Ејми Сноу“ свима нама може послужити као инспирација!
Радња романа јесте смештена у викторијанску Енглеску, али лицемерје господе данас је можда и горе него тад! Тада се бар јавно говорило да „не вреде све бебе исто, да њихова вредност зависи од много чега, нарочито од околности њиховог рођења и од тога у каквој су се породици појавиле“. Зар се и данас не гледа гардероба и обућа коју носимо, кола која возимо, телефон који користимо… и на основу тога процењујемо колико неко вреди?!

Ејми Сноу је беба коју је мајка бацила голу у снег и напустила. Али, мала богаташица Орејлија на чијем имању је Ејми бачена, разбија стереотипе који владају око ње. Она узима бебу и доноси је у кућу. Згражавање породице је очекивано, али њој несхватљивои.

„Није могла да схвати зашто је одговор леди Венавеј на мој долазак био узвик: „Орејлија!“, као да је урадила нешто истински ужасно. Није могла да схвати зашто је у немилости (а било је јасно да јесте) зато што је помогла живој души. Нити је могла да разуме зашто је тетка Еванџелин дигла такву прашину око изгубљеног шешира, као да је шешир вреднији од бебе.“

Али, успела је да беба остане код њих. И временом су њих две постале блиске као сестре (наравно, на згражавање целе фамилије!)
Цео роман прати Ејмину потрагу за благом коју јој је Орејлија приредила као наследство после своје смрти, кроз преплитање сећања на одрастање на Орејлијином имању и тренутних дешавања. Потрага замишљена као траг од писама који Ејми треба да доведе до тајне коју Орејлија жели да сакрије од своје породице! И мене је у једном периоду живота водио траг од писама/телеграма/телефонских позива и порука који ме је довео до живота који данас живим…
Ејми, која је одрасла презрена од свих, пратећи траг писама полако постаје млада дама достојна поштовања. Али, није било лако. Хтела је и да одустане од потраге, и плакала је, и нервирала се, на моменте је чак и мрзела што неко други управља њеним животом! Али, „је, напокон, све имало смисла – или је бар почело да добија смисао. Ако постоји тајна коју вреди заштитити скривеним писмима и траговима и заметањем трагова, путовањима тамо-амо по целој земљи, онда је то ова.“
Цела плејада личности различитих карактера и имовинских статуса прошла је заједно са Ејми кроз делове њене потраге за благом. Можда најупечатљивији лик је госпођа Риверторп. Свако од нас има у свом окружењу неку госпођу Риверторп – маторо џангризало, коме сви живи сметају, али проницљиво, откривајући суштину затрпану испод слојева и слојева лицемерја!
„Ејми, она се представља као да је усамљеница након многих разочарања; али тој жени су потребни људи као што је риби потребна вода.“
Када Ејми стигне до краја, кад открије Орејлијину тајну, схватиће да је цело путовање вредело! Као што и госпођа Риверторп каже „Ејми, то је било пре шездесет и две године. Нису све биле лаке, нису све биле ни лепе, и биле су пуне искушења, али биле су то моје године – сасвим моје – и нико ми не може рећи да ми нису требале.“
Спаљивање Орејлијиних писама и Ејминог дневника представља симболично рушење свих мостова и отвара врата будућности неоптерећене прошлошћу:
„Гледала сам како се све њене речи и све њене тајне претварају у пепео, односећи са собом истину о пореклу Луиса Кејпланда. То је прича о једном малом животу – тако брижно чувана, тако вољена и тако животно важна – заувек скривена.
И моју хронику сам запалила. Узела сам странице прекривене болом и успоменама, повелик свежањ. Све је било ту, мој живот до дана данашњег: ноћи у остави и дани поред потока; велико пријатељство и болан губитак; изгнанство и потрага. Моја историја, моје наде и боли срца мога. Питања – нека на која је одговорено и нека која никад неће добити одговор.
Пламте и расцветавају се. И наједном их нема.
Опростила сам се не само од лова на благо, не само од Орејлије, већ од читавог овог дела свог живота: седамнаест година започетих у снегу и окончаних у пламену. Бацила сам своје невоље у ватру; оне ме не дефинишу. На тај начин сам остварила право на ново, бело платно на ком ћу насликати свој идентитет – и своју будућност.
Управо је онако као што је Орејлија и рекла: смрт је једно, а живот нешто сасвим друго.“
„Пет месеци су мојим животом управљале речи. Трагови, писма, оно што смем да кажем и оно што ми је забрањено да кажем. Сад сам коначно могла да се оставим тога и да следим своја осећања; могла сам да се предам“
Верујем да већина нас у једном тренутку свог живота такође симболично спали прошлост.
Интересантна је појава два краја романа – један који заокружује целу Ејмину причу, а други који нама, читаоцима даје још једну информацију, која је можда Ејми била важна, али је она никад неће сазнати. На тај начин, тим другим крајем, постигнута је космичка равнотежа јер Ејми чува Орејлијину тајну за коју њени родитељи никад неће сазнати, а Орејлијина мајка чува тајну коју Ејми никад неће сазнати!
„Вратила сам се, да, а да ником нисам рекла оно што знам. Али то је ионако једна најобичнија прича, ни по чему посебна нити занимљива. Шта је то, најзад, до прича о једном малом животу, заувек скривена?“
Ејми је девојка коју ћете сигурно заволети и радоваћете се на крају романа, заједно са њом 🙂

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.