Растанак са матурантима

Откако радим овај посао много генерација сам испратила у свет одраслих. И сваког маја осећања у мени буду помешана!
Диван је осећај бити део нечијег одрастања. Сви они разговори невезани за наставу откривају њихове душе, и врло често будем пријатно изненађена оним што откријем.

Кроз године рада са средњошколцима било је и рецитовања на часовима, било је и занимљивих цртежа, било је разних духовитих досетки… али, можда су на мене најјачи утисак оставили стихови једне увек насмејане и позитивне девојке, која ме својом различитошћу подсетила на мене у њеним годинама.
Па, ипак, последњих година не успем да их на последњем часу поздравим и пожелим срећу у свету одраслих, као што сам то раније чинила. Некако је све изгубило свој смисао, они тих последњих дана јуре професоре и поправљају оцене, никоме више није стало до тога шта неко од „маторих смарача“ има да им каже! И зато не могу а да се не зачудим њиховом лицемерју и да се не запитам колико је наш однос био искрен. Нисам разочарана, тужна сам. Па, ипак, шта сам друго и могла очекивати кад одрастају у лицемерном друштву?!
Шта пожелети овим младим људима који ступају у свет одраслих? Добрим људима желим да остану такви, да не дозволе да их свет исквари. Оним другим желим да спознају праве вредности у животу. А себи желим мало више мудрости следеће године 🙂

Advertisements

6 comments

  1. oblogovan

    Испратио сам данас моје матуранте, поделио им дипломе. Били су тако… Другачији, не знам. Раније би узели шта им следује и отишли. Данас је само један питао да ли сада може да иде. Рекох, можеш, само, да ли твоји другари желе да одеш?
    И није отишао.
    И један је журио на посао, али је сачекао до краја.
    Док сам им делио дипломе, звонило је за крај неког часа. И њима и мени више је било неважно ког.
    – Шта имате после? – упитах, деловало ми је као добар штос, док чекам да свако од њих потпише да је примио диплому и сведочанства.
    Насмејаше се, али сетно, не као што су умели пре.
    – Цео живот – добаци Аца.
    – Цео живот?
    – Цео живот, да – смејемо се сви. Добра је фора. Али је и истина.
    Кратимо време. Знамо да је ово наш последњи час. И ко зна кад, и ко зна где, како каже песма.
    И драго ми је што су сви остали до краја.
    Осећај када ми после свега прилазе и поздрављају се са мном, када заправо сваког од њих испраћам кроз она врата учионице у свет и живот, не могу да вам опишем.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.