Годишњи одмори

Ближи се крај оном чувеном „тромесечном распусту“. У стварности, и наш годишњи одмор траје „законски мимимум од 20 радних дана, плус увећање по одређеним основама“, с тим да цео одмор МОРА да се искористи током летњег распуста! Већ две године мој годишњи одмор завршава се дан-два пре 15. августа, а с обзиром на чињеницу да ми у решењу пише да је „дужина пуног годишњег одмора 31 дан“ то значи да мени званично одмор почиње почетком јула, али због разних разлога ја на путовање ван Београда не могу кренути пре 15. јула. Ове године су многи наставници, иако су званично на одмору од 2. или 3. јула имали обуке (због промењених планова и програма за први и пети разред основне школе и за први разред гимназије) 5. и 6. јула. Наравно, сви су ишли, иако је ово директно кршење закона! А ја кукам да су ми „смањили одмор“…
И у том кукању сретнем пријатељицу (ради у приватној грађевинској фирми) која ми каже „благо теби, ја имам само две недеље одмора!“, на шта сам ја одговорила „да, али то је само први део, други можеш користити кад хоћеш, зар не?“ Следило је њено објашњење „да, теоретски имам 20 дана одмора, али практично имам само ове две недеље лети. Остале дане корисим као слободне дане кад ми је дете болесно, кад морам да завршим неки посао у граду…“ Ја у шоку! Знам да и мој ујка ради у приватној фирми, али он заиста има два дела одмора: две недеље лети, а остатак обично у пролеће, кад има да поради нешто по кући. И тако је откад ја знам за себе (намерно нећу за пример да узимам све оне које познајем, а раде у државним фирмама!)
Закон о раду каже следеће:
– „U svakoj kalendarskoj godini zaposleni ima pravo na godišnji odmor u trajanju utvrđenom opštim aktom i ugovorom o radu, a najmanje 20 radnih dana.
Dužina godišnjeg odmora utvrđuje se tako što se zakonski minimum od 20 radnih dana uvećava po osnovu doprinosa na radu, uslova rada, radnog iskustva, stručne spreme zaposlenog i drugih kriterijuma utvrđenih opštim aktom ili ugovorom o radu.“ – члан 69. (са сајта Правни портал)
– Члан 73. став 2. Закона о раду утврђује да, ако запослени користи годишњи одмор у деловима, први део користи у трајању од најмање две радне недеље у току календарске године, а остатак најкасније до 30. јуна наредне године. При томе треба имати у виду да други део годишњег одмора може да се користи одједном у целости или у више наврата до 30. 6. наредне године. (са сајта propisi.net)
На сајту Правни портал наглашено је „da je Zakon o radu krovni zakon u oblasti radnih odnosa u R. Srbiji i da se on primenjuje na sve zaposlene u R. Srbiji bilo da rade u privatnom ili državnom sektoru.“ Поред тога, на истом сајту упозоравају запослене да о распореду и начину коришћења годишњег одмора крајњу реч има послодавац:
„Raspored korišćenja godišnjeg odmora je regulisan čl. 75. Zakona o radu i bez obzira na pretpostavljeni dogovor i konsultaciju sa zaposlenim vreme korišćenja godišnjeg odmora u krajnjoj liniji zavisi od volje poslodavca, što se jasno vidi kod mogućnosti da u firmi donese odluku o kolektivnom godišnjem odmoru u određenom periodu, sviđalo se to zaposlenima ili ne.
Isto je i sa načinom korišćenja godišnjeg odmora, iako je korišćenje godišnjeg odmora u celini ili delovima stvar sporazuma, iako je propisano da zaposleni ima pravo da koristi godišnji odmor u dva dela, šta se dešava u situaciji kad poslodavcu zbog procesa rada odgovara da odredi kolektivni godišnji odmor u celini u datom periodu, kako će tada zaposleni ostvariti to svoje pravo da isti koristi u dva dela? Od dogovora nema ništa, poslednju reč ima poslodavac.“
Па, ипак, остаје чињеница да је законски мимимум за дужину годишњег одмора 20 радних дана, и да је послодавац НЕ СМЕ смањити. У пракси, углавном није тако, а запослени ћуте (застрашени на милион и један начин!)
У једној елитној (приватној) школи на разговору за посао кандидатима се наводи да је радно време од 8 до 4 и да је годишњи одмор 20 радних дана који се морају искористити у току летњег распуста. Евентуално повећање дужине одмора није ни споменуто!
Летос је требало да се нађемо са неким рођацима, али је све зависило од тога да ли ће бити слободни за викенд. У петак поподне јављају да су највероватније слободни и да ће се јавити ујутру кад изађу из ноћне. Ујутру – стиже порука да не могу да дођу, јер ће можда сутрадан морати да раде! Кажу да је то нормално код њиховог газде, јер има обичај да ујутру око 10 зовне да дођу у поподневну смену! Сајт Правни портал каже „Kada je u pitanju raspored i promena rasporeda radnog vremena poslodavac je u skladu sa čl. 56. Zakona dužan da obavesti zaposlene najmanje pet dana unapred, osim u slučaju uvođenja prekovremenog rada.
Pored navedenog u slučaju potrebe, izuzetno, usled nastupanja nepredvidivih okolnosti poslodavac ih može obavestiti u kraćem roku od 5 dana, ali ne kraćem od 48 časova.“ Ако друга смена почиње од 14:00, а послодавац зове запосленог у 10:00 истог тог јутра – изгледа да сам заборавила математику, или се број 48 може добити и на неке нове начине! Сама сам била сведок када касирки у Дису (субота поподне) прилази колегиница и саопштава да сутра ујутру није слободна, већ да мора да ради!
Код појединих приватника запослени немају ни слободне дане (иако је радна недеља, по правилу, петодневна) већ месецима раде СВАКИ дан, а годишњи одмор за њих је мисаона именица.
Самовоља послодаваца је велика, а Закон им даје одрешене руке за много тога!

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.