Жртвовање

По хришћанском моралу једна од највећих врлина је жртва за ближње. То је и садржано у другој заповести „љуби ближњега свога као самога себе“! Хм… Као самога себе! А не „више од себе“!

Многе жене ову заповест погрешно тумаче, па зато и не чуде истините приче које забележише две сјајне блогерке Негослава и Мирослава. Сви ми знамо барем по једну овакву причу! Колико год да живимо на Балкану где је мушко дете од рођења третирано као принц, јако је много случајева где су родитељи (можда из осећаја кривице?!) више чинили ћерки. Или су, можда, те ћерке, живећи у сенци брата коме је све „на извол’те“, развиле способност да кукањем и пренемагањем извуку корист за себе?!
Са друге стране, ако неко поставља питање „зашто се ја жртвујем“ то онда и није жртвовање, то је кукање. Јер, како Мирослава рече „ako smo nešto uradili, dobrovoljno, onda to ne možemo smatrati žrtvom. Ne možemo druge kriviti, za nešto, što od nas nisu tražili“
Тужна је судбина жена које су се потпуно одрекле себе због мужа, деце, браће, сестара… Кад-тад постану свесне да оне свој живот нису ни проживеле, кад-тад постану жељне свега онога чега су се саме лишиле. Обично то околина погрешно схвати, па није ни чудо кад чујемо коментаре „не знам шта се са њом десило – ударио јој климакс у главу, полудела начисто. Облачи се и понаша као шипарица, чак је и мужа напустила због млађег!“
Ретке су жене које искрено, целим својим бићем, пребивајући душом у Христу, живе на земљи и међу људима, али као да нису „са овога света“. Њих заиста као да не дотичу речи и поступци других људи, оне ходају кроз живот спуштене главе, са мислима у Христу и непрестаном молитвом у срцу. У њима нема злобе, тон њиховог гласа је благ и увек су детиње насмејане и зачуђене светом око себе. Њихова добродушност не може да нас не дотакне. А и оне, баш као и две јетрве, кажу „ми само волимо све људе око себе и живимо како Христос од нас тражи!“

Обичан човек може само да се труди да достигне тај ниво смирења. За почетак, сви ми можемо да пробамо да реално сагледамо своје потребе и потребе људи око нас. Треба да седнемо и договоримо се како на најбезболнији начин покушати задовољити што више тих потреба. Свако треба да направи неки уступак…
Кажу да ако човек не поштује себе, неће га ни други поштовати. А ја додајем да и поштовање мора бити двосмерно – ако желимо да неко поштује нас, морамо и ми њега поштовати!

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.