Смрт, сахрана

Природан завршетак једног живота је смрт!
У природи човека је да се плаши свега непознатог, а смрт јесте једна велика непознаница. Оно што нарочито изазива страх је чињеница да се нико није вратио кад једном пређе ту границу (не говорим о четвородневном Лазару кога је Исус Христос васкрсао, не говорим ни о самом Господу нашем Исусу Христу – говорим о обичним људима)

Верујућим људима је лакше да се изборе са страхом од смрти, јер они нису сами и они у сваком трену свог живота уз себе имају барем свог Анђела Чувара!
Људи који практикују обичајно православље, а таквих је у Србији највише, смрт виде као коначан растанак, као крај после којег следи ништавило! Они знају да кад неко умре треба да дође поп да га опева, да га сахране, да после до прве суботе излазе на гробље сваки дан, да после до 40 дана излазе на гробље сваке суботе, да се 40 дана даје тачно у дан, а пола године и година до две недеље раније, али обавезно у суботу, да је барем једна трпеза на овим парастосима посна… И то је отприлике све!
Додуше, поштовање ових обичаја породици која је у жалости даје неки оквир унутар кога се крећу чиме не долазе у ситуацију да од туге падну у депресију. Али, у једном тренутку сви остали ће отићи, остаће само породица која сада има једну пукотину!

Утонула у ове мисли није ни приметила да је стигла на одредиште. Још увек не може да верује да њене драге Јелке више нема. Обележила је њено детињство топлином коју само тетка може пружити. И није јој јасно како су изгубиле контакт, па се последњих десет година нису виделе.
Зна да и Јелка и цела њена породица живе обичајно православље, и да ова сахрана неће бити побожна молитва за покој душе, али морала је доћи. Барем једна искрена молитва, уз свештеников глас, да чује се данас са градског гробља.
Сусрет са родбином коју годинама није виђала болно је подсетио колико су различити. У једном тренутку очекивала је да ће неко узети телефон и „опалити селфи са најдражом сестром“, али су, хвала Богу, испоштовали величину тренутка!
Трудила се да у себи понавља „Господе, молим Ти се за покој новоуснуле слушкиње Твоје Јелке“, како не би слушала свакодневне приче којима никако није место уз тело покојнице. Није питала „зашто“, али је заболело што њену Јелку нису испратили из куће на вечни починак.
Имала је утисак да никоме није пријатно. Мислим, јесмо дошли на сахрану, али стално поглеђивање на сат, сашаптавање о неважним стварима… Као да су сви једва чекали да она умре! Просто су одахнули кад је свештеник дошао. Једина је она понављала речи молитве и „одговарала“, искрено се молећи Господу да њеној Јелки подари Вечно Царство. Није могла да не осети олакшање кад је свештеник рекао да је он завршио „црквени део обреда“. Чак и он, служитељ Господњи, живи обичајно православље!
Можда најтежи део дана била је „вечера“. Остала је без текста са колико су … негативних емоција говорили о Јелки! Зар више не важи „о покојнику све најлепше“?! Чак су јој и пријале свакодневне теме, људи су просто заборавили зашто су се окупили. Не би је чудило ни да су кренули са „масним вицевима“, али огледало прекривено црном марамом подсећало их је да је кућа у жалости! Хвала Богу, барем поштујемо обичаје (иако нико не зна њихов смисао)!

„Господе, молим Ти се за покој новоуснуле слушкиње Твоје Јелке. Господе, молим Те, помози Јелкиној породици да спозна Твој пут и да крене Њиме. Нека буде Твоја Света воља и на нама грешнима сада и увек и у све векове. Амин!“ – понављала је све време током повратка кући…

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.