о људима и једној сјајној књизи

– неки штрајкују не знајући заправо ни за шта се боре
– неки су променили, или мењају посао

– неки су, коначно, себи признали да је све оно лоше што им се дешава на послу – МОБИНГ и одлучили су да се боре за своја права. Жртве мобинга проживљавају прави пакао, али ретко ко од њих успе да испод стида, беса и немоћи које сви они осећају препозна снагу. Али, када коначно дигну глас дешава се да насилници оду подвијеног репа! Подржимо их у њиховој праведној борби, јер они се боре за достојанство човека!

Прочитах поново „Последњи лет за Сарајево“ Моме Капора. Цитираћу само један део (и препоручити књигу за читање, од срца!):

„Оно што је Боба испуњавало стидом и немоћним бесом нису биле вулгарне упадице за време филма већ то што су се и остали гледаоци улагивачки смејали и бодрили невидљиве силеџије. …

У тим неочекиваним, брзим и подмуклим нападима Боб је веома рано открио друго, подземно лице Сарајева, које никада није ступало у отворен сукоб ни са ким. Њихов циљ није био да победе, него да понизе изабрану жртву, да оставе у њеној души заувек срамни ожиљак. Понижење је било најубојитије тајно сарајевско оружје. У том опаком и потуљеном махалском духу са дубоким коренима у турском земану рафинираног зла, жртви се одузима чак и последње право да достојанствено, носећи своју судбину, оде чиста са овог света – она се пре тога мора докраја упрљати и унизити најподмуклијим начинима и средствима од лажне срдачности на самој ивици ругања, преко добровољног одрицања од свега што јој је драгоцено и свето, све до улагивања џелату који ће је докрајчити. Та висока школа подмуклости, која је Бобу била позната још од младалачких дана, са улица, игранки, стадиона и корзоа, као да је чекала свој прави тренутак да се појави из тамне сенке привидног благостања овог града што је био саздан на лажи и притајеном, добро сакривеном насиљу покрај кога су Сарајлије мирно пролазиле не желећи да се мешају, као да га и не примећују. Ако би га и запазили, тврдили су да се зло, свакако, дешава некоме ко га и заслужује и да је не пристојно мешати се у то.“


На Кошутњаку одржана хуманитарна Трка за срећније детињство, на којој учествују ученици раковичких основних школа. Анина другарица из одељења већ други пут осваја прво место, Ана је прави спортиста, води се идејом „важно је учествовати“. Марина је освојила треће место у категорији девојчице први разред. А нама као породици ово је била прилика за још једно породично дружење.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.