Тика, Мика и Жика

Стајали су близу улаза у школу, мало по страни од својих вршњака, а ипак свако за себе. Посматрали су раздрагане гомиле деце која се очигледно одавно знају и са страхом су се питали са ким ће провести наредне четири године. Осмехнули су се један другом са олакшањем када су схватили да су у истом одељењу.
Сва тројица су желела ову школу, јер их заиста интересује роботика. Друштво и провод им нису били приоритет. Па, ипак, пријало је сазнање да међу 30 бучних тинејџера постоји неко ко их разуме. Одмах су се препознали и постали Штреберска тројка. Није им сметало како их остали виде, били су довољни сами себи.

Кроз заједничко дружење полако су откривали све сличности које су их и зближиле. Тику је отац напустио још као бебу, у међувремену се оженио и има нову децу. Мику отац редовно виђа, али се мајка и отац стално свађају. Жика има млађу сестру од оца коју обожава. Вероватно их је чињеница да живе сами са мајкама и одвукла у науку. Ту су пронашли себе, и смисао свог постојања. Јер, сва тројица су, иако то нису хтели да признају, имали лош однос са мајкама које су биле презаштитнички настројене.
Делили су и срећу и тугу, и лепе и оне друге тренутке. Сви заједно су преживели Тикин сусрет са новом децом његовог оца. Иако је желео да их упозна, плашио се. Мика и Жика су знали како се осећа и пружили су му тако потребну подршку. Након сусрета, заједно су поделили његову срећу због новооткривене породице. Болело га је што та деца имају све оно за шта је он био ускраћен: и оца и мајку потпуно посвећене породици и деци. Па, ипак, радовао се због сазнања да више није сам, да постоји неко ко га безусловно воли!
Мика је после сваког сусрета са оцем долазио бесан јер га је нервирала та стална свађа његових родитеља. Мајка се трудила да избегне сусрете оца и сина, увек је одлагала, померала термине, у последњем тренутку би се сетила неке тотално небитне обавезе на коју и она и Мика морају да иду. Време са оцем било му је драгоцено, уживао је у његовом друштву, једино се тад осећао опуштен. Волео је пријатеље свог оца и гомилу деце са којима се дружио током тих сусрета. Али, о свему томе са мајком није смео да прича, јер је она вређала и његовог оца и његове пријатеље, сви су они, по њеним речима, били пропалитети, неспособњаковићи за нормалан живот, паразити који живе на туђој грбачи. Није му било јасно како је могуће да такви људи имају децу која су заиста срећна, која му се увек искрено обрадују и која се са њим друже без икаквих предрасуда. Да је могао на једном месту да окупи своју Штреберску тројку и ту децу коју виђао је приликом сусрета са оцем – његов живот би био потпун!
Једино је Жика одавао утисак срећног детета из разведеног брака. Али, само је он знао колико га је суза и живаца коштао тај привид среће. Сама чињеница да се његов отац развео и од друге жене, мајке његове сестре, говори све. И баш зато је морао да буде са њом, да јој он надокнади све оно што јој родитељи нису пружили.

На крају треће године средње школе одлучили су да учествују на међународном конкурсу за робота будућности. Имали су сјајну идеју, надали се победи и одласку у иностранство.
Крајем августа добили су мејл. Дуго очекиван. Због кога ни на море нису отишли. Анализирали своју идеју, своје решење, налазили милион мана и још више позитивних страна. Врисак се проломио кад су прочитали. И поново, и поново… Нису могли да поверују да су у конкуренцији од десет хиљада радова, где су многи учесници били десетине година старији од њих, баш њих тројица добили награду и стипендију за студије на престижном техничком универзитету, по избору. Без много размипљања одлучили су се за чувени Колумбија универзитет, јер већ одавно прате рад њиховог одсека за роботику. Пружила им се јединствена прилика да живе свој сан, да студирају тако жељену РОБОТИКУ! Жикина радост била је потпуна кад му је сестра рекла да и она иде са њима, јер у Њујорку се налази сјајна уметничка средња школа за фотографију о којој је маштала још као девојчица!
Ниједног тренутка нису се питали како ће се снаћи. Даљина и потпуно другачији начин живота који их тамо чека – није их плашила. Тика је мало туговао због раздвајања са братом и сестром, али постоји видео комуникација преко разних мобилних апликација па ће бити у контакту…

Када су се растали на аеродрому Тика је знао да их никада више неће видети. Штреберска тројка је кренула на пут без повратка. Као и многи пре њих, препустиће се заводљивој стихији материјализма да их води кроз живот. Подложни су утицајима, јер одрастајући у нефункционалним породицама, тражећи у науци, техници, савременим технологијама спас, постали су тикве без корена. Прави грађани света, којима језик, народ, држава ништа не значе. Тог дана, на аеродрому оставили су своје душе, а тога ће постати свесни годинама касније уз фотографије Жикине сестре и њихове роботе који су им били једино искрено друштво свих тих година у Њујорку!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.