Рекреативци у Бијељини

Овонедељни, односно прошлонедељни #utisak мало касни, тако да се извињавам редовним читаоцима који нестрпљиво чекају недељу навече да читају мој „недељни извештај“ (и следеће недеље ће каснити, из сличног разлога 😉 )
Моји пратиоци на Инстаграму знају да смо код Марине имали креативну радионицу на којој су и Марина и Дуле уживали. Сви родитељи и деца, а нарочито учитељица, су врло задовољни како је све прошло.
Али, главни догађај је наведен у наслову овог текста.


#rekreativciKOT су сезону 2018/2019 започели врло активно:
– почетком септембра наступали су на Органик фесту у Топчидеру где су се представили са две тачке: Са-са и Влашко
– крајем октобра су учествовали на сусрету ветерана и рекреативаца у Центру за културу Раковица, где су наступали са три тачке: Чачак, Са-са и, наравно, Влашко
Оба наступа сам морала пропустити због својих приватних обавеза.
А онда је дошао позив за учешће на сусрету ветерана у Бијељини, заједно са ветеранима КУД-а „Димитрије Котуровић“. Коначно датум који ми одговара 🙂
Наравно, наше припреме за наступе подразумевају вежбање милион и једне ствари, а тачку за наступ – две пробе пред наступ 😉 Додуше, Влашко смо већ играли, много пута, тако да није неопходно неко специјално вежбање.
У петак, дан пре Бијељине, почео је да пада снег. И да пада, и да пада… Децембар месец, очекивано…
Ујутру смо кренули, тачно на време.
Сећате се ђачких екскурзија? Данима пре екскурзије сви су нестрпљиви, ишчекују полазак, праве се планови ко ће са ким да седи, шта ће од клопе (и пића) да понесе…
Такав исти осећај смо и ми имали пред пут. Сви расположени, атмосфера у аутобусу каква се само пожелети може.
Бијељина нас је дочекала под снегом, потпуно оправдавши своје име! Цитираћу другара рекреативца, који је цео пут сажео у пар реченица: „Put u Bjeljinu, nas prvi nastup van domovine, u nama dragoj i bliskoj Rep. Srpskoj.( sve pohvale i cestitke za organizacuju i uspeh nasem vodji i koreografu, neponovljivom Djavolu). Sneg kao da nije padao godinama, pa navalio…prava zimska idila. Umesto dva sata, putovali smo cetiri, ali ni osam nam ne bi smetalo, jer atmosfera u autobusu je bila odlicna! Nista nam nije falilo. U Bjeljini, fantastican kulturni centar ( za pozavideti), docek srdacan. Za domacine sve pohvale! Mi raspolozeni, a nastup jedinstven kao sto smo i navikli da priredjujemo publici. Nasi veterani, koji su bili rame uz rame sa nama, kako u busu tako i na sceni, takodje su imali fantastican nastup, i pokupili mozda i nsjvece ovacije… svaka cast veterani!!! Vecera u restoranu, zadovoljavajuca, ali je atmosfera, koju smo sami oblikovali kako samo mi znamo, ( ili pojedinci) zapusila je svaku rupu nedostatka. Sve u svemu, jos jedan u nizu fenomenalnih provoda, a sto je posledica jednog jos fenomenalnijeg druzenja, prijateljstva, i uzajamnog postovanja…“ и знам да ми неће замерити.

Иначе, у питању су други сусрети ветерана фолклора

догађај који окупља преко 30 културно-уметничких друштава из Србије и Републике Српске, и траје преко 4 сата. Због лошег времена није било много публике у сали, што је велика штета. Наш наступ -већ виђено Влашко 🙂

Мени се Бијељина као градић заиста свидела, а снег је учинио да цео боравак у том градићу има празничну боју. На препоруку организатора свратили смо у Вучко на ћевапе. Ту нас је, најпре, дочекала права кафа:

Ћевапи савршени. Препорука – обавезно пробати ћевапе у дагари

то је једно право савршенство укуса. Тај ручак у Вучку, и кафа, и потпуно опуштена прича која нам је помогла да се још боље упознамо… Сјајне, сјајне жене су биле са мном то вече у Вучку

али не смем изоставити ни остатак бројне екипе рекреативаца, које заиста много волим:

Након клопе, прошетали смо градом и уживали у снежном амбијенту:

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Вечера за све учеснике Сусрета ветерана била је организована у Етно селу Станишићи. Оно што сам видела, под снегом, је предивно (дефинитивно иде на листу места која МОРАМ обићи и то што скорије!):

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Ја сам онај тип људи који кад оде на неку прославу не мора да остане до краја – останем само онолико дуго колико је мени лепо. Показало се да је моја граница негде до 1 сат после поноћи. У оваквој ситуацији, када мој одлазак са прославе диктирају услови, морам остати дуже. Хммм… Гледајући слике где спавам по кафанама Републике Српске, неко ће помислити да сам прави кафански тип:

Мени су то, ипак, јако драге успомене 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.